Stražilovo

1161

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1162

С Н К Р А Т А.

(ИЗ ГЕТЕВЉЕВОГ „ШШЕШ МЕ18ТЕК8 ЕЕНЕЈАНЕЕ«.) (Наставак.)

еднога јутра нађосмо му собу празну, ли^стак један лежаше на столу, где нам из'јављује, да је у праву тражити своју слободу, кад га ми силом држимо затворена; дајепобегао, да иде Сперати, да се нада, е ће с њом утећи, да је на све спреман, ако хоће да их раставе. Ми се јако уплашисмо, ал духовник нас мољаше да се смиримо. Нашег сиромаха брата пазише добро: лађари, место да га превезу, одведоше га у његов манастир. Уморен од неспавања за четирдесет сахата заспао је чим га је чамац у месечини заљуљао и није се пренуо, док није дошао у руке своје духовне браће; није се опоравио, док није чуо з.а собом, где се манастирека капија затвара. Ојађени судбином братовљевом, коресмо јако нашега духовника; али часни овај муж лако нас знадијаше уверити разлозима лекаревим, да је наше сажаљење убијство за јадна болника, да то он не чини по својој вољи, него по заповести владичиној и високога савета. Намера беше: да се избегне свако јавно негодовање и да се овај жалосни случај прикрије под копрену нека тајна, црквена заптаСперату је требало поштедити, требало је да не дозна е јој је љубавник уједно и брат. Препоруче је неком свештенику, коме је она пре још поверила била своје стање. Вешто су је притајили и док је трудна била и кад се породила. Еао мати беше сретна са својим детенцетом. Исто ка готово све наше девојке не знађаше ни она ни писати, ни писанога читати; с тога је слала по свештенику сваку поруку љубазнику своме. Свештеник опет држаше за свету дужност према дојећој мајци, варати је, те донашаше гласове од нашега брата а ни видео га није, опомињаше .је у његово име да се стрпи, мољаше је да се брине за се и дете а за даље да се нада у бога. Сперата беше од природе побожна. Њеним стањем, самоћом њеном све је већма нагињала томе, свештеник је крепио у томе, да је мало по мало приуготови растанку за навек. Чим је дете одбила, чим је држао е јој је тело доста снажно, да одржи најстрашније душевне муке, поче јој цртати тај преступ најужаснијим бојама, преступ подати се свештенику, преступ кога је тумачио као неку врсту греха против природе, као неки инцест. Јер он имађаше чудну намеру да јој кајање претури у онако, како би га била осетила, да је знала за праве

одношаје својега преступа. С тога јој је препунио душу јадом и тугом а тим више узнео пред њом мисао цркве и главе јој; ређаше јој оне ужасне последице по спасење свију душа, кад би се у тим приликама попуштати, па још кривце хтело наградити законитим браком. Казиваше јој како је спасоносно покајати таку гријоту за времена па добити некада у замену круну светила, те најзад као јадна грешница вољно приже своју главу под нож, и усрдно га мољаше, да је за навек уклоне од нашега брата. Кад се с њоме успело дотле, пусте јој на вољу ма опет под неким надзором, да буде кад где хоће, јал' у своме стану, јал' у манастиру, како јој је драго. Дете јој расло и мало па заче показивати неку особиту нарав. Веома рано поступило је ногом и умело вешто се кретати, брзо је красно певало и научило цитру готово само од себе. Тек се не могаше речима изразити, а кривица томе као да беше пре у његову начину мишљења до у органима за говор. Мајка јадна осећаше се међу тим некако жалосно нрема детету; начин свештеников тако јојје замрсио умље, да беше у чудном стању, али не баш луда. Преступ јој се чињаше све страшније и ближе казни, често спомињано упоређење свештениково с инцестом, укоренило се у њој тако дубоко, да је осећала исто гнушање као да је знала за тај одношај. Духовник држаше млого на ту своју вештину, којом је раскинуо срце несретног једног створења. Жалост беше погледати како се материнска љубав, која би се од срца радо веселила животу својега детета, борила са страшним мислима е то дете не би требало да је на свету. Час се бораху та два осећаја међу собом, час беше надјачало гнушање љубав. Давно већ били су јој узели дете, те дали честитим неким људима у до крај језера, те у већој слободи, што ју сада уживаше одмах с почетка показа се на њему да се радо пуже. Успети се на највиши врх, трчати оштрицом од лађа, правити за комендијашима, што каткад местом пролазаху, њихове најчудније ствари, томе је природом нагињало. Да јој све то буде лакше радо је мења-ла с мушкарцима хаљине, па и ако су јој поочим и помајка држали то за неупутно и хтели јој закратити, ипак смо ми гледали да јој се што више попушта. Њени чудни пути и скокови заварали су је каткад далеко, изгуби се, нема је, ал увек опет дође. Кад се враћала мало кад да не би села под капијско стубље нека сусетска омилека; несу је више ни тра-