Stražilovo

1191

СТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1192

је ту била Јованка. А женска глава је увек нужна у кући. Бабама је у селу сад све чешће падало на памет, како је покојне матере попине жеља би )а још вајнекада, да јој син узме лепу ћерку

кројачеву. Ова је још и сад лепа, е — ал оне жеље ?.. . Кад је поп Илија преминуо, за мртвачким сандуком му је ишла само једна, у црно обучена женска, — Јованка кројачева

ж т у ЧЈдесенско је доба. Маглуштина сива природу обвила, А студена киша непрестано лива. Не мирише цвеће, к'о што ј' мирисало, И лишће с дрвета већ поотпадало. Не чују се песме чилих берачида, Ни умилни гласи тица-певалица. Ни суиашде јарко није тако сјајно, Ни зорино лишце није више бајно, Као што је било!

Г А. Хај пролеће мило ! Ти ћеш опет доћи: мирисаће цвеће, Разведриће с' небо, славуј ће да леће, Песмице да вије, да весели друга Крај потока малог сред зелена луга; Румен-зоре лишце биће опет бајно, И сунашце јарко засијнуће сјајно. Разлегаће с' песме раденица вредних, Зазујаће пчеле код кошница медних, Све ће да оживи!

Смир' се, срце, смири! Само теби јадном никад више не ће Замирисат' цвеће! Никад више не ће Сијнут' прамалеће! давле Р

С Н Е Р А Т 1 (ИЗ ГЕТЕВЉЕВОГ „ЛУЉНЕЕМ МЕ18ТЕК8 ЕЕНКЈАНКЕ".) (Свршетак.)

■акон млогих ужасних и чудних епоха, које ЦјТпрелазим муком, стишао му се дух некако чудно а узнемирило тело. Готово никада није седео, већ ако би се машио харфе и свирао, пратећи свирку обично песмом. Онако није никада мировао, али беше са свим доброћудан и послушан, јер све страсти његове као да се стопише у једину страву од смрти. Могао си га наговорити на све на свету, само кад си му попретио којом опасном болести, или смрћу. Осем тога чуда што неуморен ходаше по манастиру тамо и амо, и баш јасно наговешћиваше е би још боље било тумарати тако по гори и дољи, спомињаше још и неко привиђење, што га обично плаши. Увераваше, кад год се пробуди ма у које доба ноћи а оно стоји с ногу украј његова кревета леи неки дечко, па му голим ножем прети. Преместе га у другу ћелију, али он опет тврдише да и ту, па најзад да га на другим местима по манастиру вр^ба тај дечко. При шетњи својој биваше све немирнији, после се неки и опомињаху, да су га за то време виђали где је чешће него од пређе стајао на прозору и гледао уз језеро. Нашу јадпу сестру за то време као да је она

једина мисао онај исти посао мало по мало слабио, те наш лекар предложи, да јој помало у друге њене кости помешају кости детињег коштура каквог и тиме даду укрепе. Сумњало се хоће ли то користити, ал се мислило е ће се тиме добити бар толико, да ће се проћи вечита тражења чим буду сви делови на броју, а моћи ће се обнадеждити на пут у Рим. Тако и ураде, и њена другарица мењаше неприметно сакупљене кости с онима, што су јој поверили и чудно миље обузе јадну болесницу кад се делови мало ио мало прибраше, те се могаше означити, којих још нема. Брижљиво је сваки део, камо је ишао, концима и пантљикама. учвршћивала, а испуњавала празна места свилом и везом, као што се обично штују тела светитељска. Тако су јој скупили све делове, не беше само мало њих од крајева. Једном из јутра, кад је још спавала а лекар дошао да се упита за њу, узе старица оне штоване кости из ковчежића украј постеље њене, да показке лекару чиме се занима драга болесница. Одмах за тим чују је да скочи из постеље, диже завесу и опази да је ковчежић празан. Паде на колена; уђу у нутра и чују јој ра-