Stražilovo

1193

СТРАЖИЛОВО. БР. 38

1194

досну усрдну молитву. „ Јесте! истина је, повикаће, не беше сан, доиста! Радујте се са мном пријатељи моји! Видела сам оно драго лепо створење живо. Устало је, збадило вео са себе, сјај му осветли собу, лепота му се преобрази, не могаше тла додирнути а вољно беше. Лако се диже и не могаше ми баш ни руке пружити. Понда ме викну и показа ми пут, којим ми ваља поћи. Поћићу за њим, скоро ћу поћи, осећам ја и све ми је лакше око срца. Туга ме минула па већ што сам само угледала моје ускрснуто дете окусила сам у напред радости небеске." Од тога доба бавила јој се душа најрадоснијим изгледима на земаљске ствари и не обазираше се више, само је по где што јела а дух јој се мало по мало извијаше из телесних пута. Те тако је нађосмо један пут кад и неочекивасмо бледу и без осећаја, очи јој се више не отвараше, беше што ми велимо — мртва. Глас о њеном привиђењу пуко је брзо по народу, па штовање што га је за живота уживала, претури се по смрти њеној брзо у мисао, да је ваља одмах држати за блажену а баш и за свету. Кад су је хтели сахранити, гураше се свет страшном силом, да јој се руке, да јој се бар хаљине дотакне. Тако страсно узбуђени не осећаше разни болесници болове, што су их до сада мучили; држаху се за исцељене, признаваху тд, хваљаху бога и нову му светитељку. Свештенство мораде изложити тело у неку црквицу, народ искаше прилике, да покаже своју побожност, навала беше грдна; планинци, који су и онако склоњени на живахне религијозне осећаје, нагоше амо из својих долина; побожност.Јј чудотворства, обожање расло је сваким даном. Владичине наредбе, што су требале слабити и мало по мало угушивати то ново обожање, не могаше се извести; чим му се кратило народ се бунио и беше спреман да удари силом против неверника. Није ли, викао је, боравио и св. Боромеј, међу нашим прадедима? Не доживе и његова мати ту радост да га за свеца прогласе. Није ли нам се хтело претставити оном великом

скиком на стени код Ароне, његова душевна величина? Зар не живе његова својства још међу нама? Па зар није бог обећао, да ће у верном народу понављати увек своја чуда. Кчд тело за неколико дана не поче трулити, већ биваше све беље и чисто да се провиди, расла је вера у људи све више и више а у светини појавише се неколико исцелења, што их ни онај који би добро мотрио не могаше протумачити а баш ни за превару прогласити. Сав се предео узрујао, па ко није сам дошао, слушао је бнр неко времо само о томе и ни о чем другом. Манастир, где беше мој брат, разлегао се као и сав предео од тих чуда, а тим се још мање чувало споменути о томе кад беше он ту, што обично иначе није пазио на ништа, и што се није знало за његов одношај. Али тога пута као да је са свим тачно чуо; тако је вешто утеко, да никад нико није могао појмити, како се из манастира извукао. После расчују, да се иревезо с неколико аџија и да је лађаре, који на њему нису опазили ничега необичнога, једнако молио, да јако пазе, да се чамац не преврне. У неко доба иоћи дође у ону црквицу, где му се несретна драга одмараше од својих јада ; само неколико богомољаца клечаху по угловима, њена стара пријатељица сеђаше јој украј главе, он приђе, назове јој бога и запита: како јој је господарици ? „Ето видите" одговори му она чисто збуњено. Он гледаше мртваца само са стране. За мало се заустезаше па је онда узе за руку. Уплашен са хладноће, одмах је опет пусти, звераше плахо око себе па рече старици: „Ја сада не могу код ње остати, ја још имам веома далеки пута пред собом, ал ја ћу за времена опет ту бити; реци јој то, кад се пробуди." Тако оде, нама јаве то тек касно, тражило се, куд је могао отићи, али заман! Непојмљиво је, како се пробио кроз брегове и долине. Тек после дуга времена наиђемо у Граубиндену опет на његов траг, али касно, одмах га опет изгубисмо. Ми смо мислили да је отишао у Немачку, али рат замете са свим таке слабе трагове. Преведа в. Ј. Б.

БИЛИНЕ И Б0ГАТИРИ. СТУДИЈА Н. КОВАЧЕВИЂА. (Свршетак.)

'собиту грану билина чине песме о „та: тарпџш^", о времену златне орде. Напред је указана разлика у некошко столећа међу Владимиром и појавом Татара, но руски је народ по свој прилиди хтео рећи,

да је Владимир са својим богатирима вазда био тамо, где је отаџбина требала заштите од туђина. Тагарска сила је персонифицирана у Идолишту, које долази само у Кијев, нико му ништа не може учинити: на собету седи међу кнезом