Stražilovo

1305

СТРАЖИЛОВО. ВР. 41.

1306

Приступим му и — глава ми клоие и нехотице: мој млади. свежи пријатељ, мој мили Лаза, с којим сам се пре годииу дана растао. седео је тамо у потпуно пијаном стању. — А шта ме гледиш тако, настави, али да, ми се нисмо видели већ давно .... ха, ха! Је ли, како сам дотерао ?! Нисам могао рећи ништа. Стегнутим грлом сео сам до њега и само сам га гледао те гледно. — Шта ме тако чудно гледиш ? запита ме Лаза опет. Ваљда што сам пијан! Ех, има и то свог узрока. Дед, пријане, викне послужитељу, донесидер још боцу вина и две чисте чаше — ваљда ћу моћи још поднети! Да, Милане, у твоје здравље хоћу сад да пијем; доста сам нио у њено. Опет ме гледиш ! Немој, молим те ! Квариш ми расмоложење, таманиш ми утисак првог састанка с тобом после толиког времена. Па дед, да се пољубимо .. . збиља, ми се још нисмо ни пољубили а знаш, како смо се искрено изљубили, кад си оно пошао тамо, та. „ знаш већ камо! Па шта ти се тамо десило све? Цричај ми! Али немој! Остави то за други пут, кад будем опет трезан — ваљда је време већ и том . .. Ха, ха! Знаш ли, да се нисам трезнио већ два месеца! Ал' нека — шта и да се трезним, шта и да спавам, та имаћу времена, кад ... но манимо се тога. Ево, гледај! Рука ми не дрхће, пред очима ми је све чисто, у глави ми је ведро, само овде у срцу не. Али тамо није ведро ни кад сам трезан! Па онда, није ми ни у глави, ни пред очима а и рука ми дрхће — па за што да сам онда и трезан! Ипак, ипак се боље осећам, кад се поднапијем. Видиш, сад могу и говорити а кад сам трезан, онда само ћутим на ћутим. Хм! је ли! Ти би хтео да знаш, за што пијем! Хајдмо у ону собицу, ту нам неће нико сметати. И Лаза се подигне, узме боцу и обе чаше и упути се камо је казао. Устанем и ја и пођем за њим. Кад смо били обојица у соби, рашири Лаза руке, обгрли ме и поче ме љубити. Осетио сам врелу еузу на образу мом, сузу из Лазиног ока. . . — Па дед, да се куцнемо. рече кад је мало умирен опет сео за сгб. Ја се иначе не куцам ни с ким; пијем сам. Други булазне којешта а мени није до тога. Знаш, брате, ех . .. И Лаза одмане руком, као да је хтео рећи, да ја не знам. Куцнемо се. Лаза испразни нагло своју чашу, протаре мало чело, спусти главу и ућути. Држао сам да га је обхрвало вино; али после кратког времена подиже опет главу и поче: — Док су тебе тамо по руској команди дресирали и на послушност учили, што им није испало за руком, јер си опет овде, дотле сам ја много шта

претурио иреко главе. Али да ти кажем све како је било. Становао сам у улици одмах овде, на десно, у другом спрату. Ти знаш, да се баш нисам радо дружио ; тако сам проводио читаве дане у свом стану, превртао књиге, јер сам се спремао за први државни испит. Но удес хтеде друкче. У том истом спрату седела је . . . . али зашто да ти не кажем! седела је — Елза сама са служавком. Кад кад, после поноћи, чуо сам је долазити кући. Певала је док се пењала на басамке а њен глас је ч) г дотворно утицао на мене. Хтео сам онда одмах да је видим, и често сам нагло изашао из собе; али кад сам био у ходнику, не беше тамо више никог. Само што сам је још чуо певати и кикотати. Зловољно се вратим опет у собу и онда ме је често затекла и зора за столом. Не могу казати. да сам се заљубио; али ме је свагда спопала нека ванредна слутња, о којој нисам умео себи дати рачуна. Једног дана, тако, око подне, пођем из стана. кад се у ходнику сукобим с њоме. Заиста, појава њена одгонарала је гласу. Јавим јој се а она ми весело отпоздрави. „А. господин докторе," поче, „јесте л' се већ испавали ?" Био сам изненађен, што ме је запитала те јој нисам одговорио ништа. „За цело се још нисте испавали," настави, „кад тако ћутите. Буновни сте још. Ето видите, и ја сам устала мало пре на сам опет свежа и расположена. Него, збиља, дођите данас у оперу, управо у балет, иа да ме видите. Данас ћу први пут играти соло-партију. Обреците ми да ћете доћи. Дајте ми руку вашу." ћутке јој пружим руку а она је стисне; за тим се насмеши и пође. „Пардон," поче опет, „што вас не нудим да ме пратите; али има и то свог узрока. Можда ћу вам га и рећи. Збогом!" И она сиђе нагло, и тек кад је већ иисам видео, досетим се и ја, да ми ваља ићи. Тог вечера сам био у балету. Играла је божанствено, и што год сам је више гледао, све сам већма осећао, како ми се груди пуне неким чудноватим и милокрвним осећајима. Занешен, збуњен изашао сам из позоришта. Кад сам дошао кући све сам пазио, кад ћу је чути да дође, у намери, да одмах излетим из собе и да јој се захвалим на уживању. Али је нисам чуо доћи, и на нослетку легнем с тешким уздисајем. Случај, ах! највећи сводник тај, хтеде тако, да се с њоме у исто доба као и јуче опет састанем у ходнику. „Но, како сам вам се јуче допала?" запита ме чим смо се видели.