Stražilovo

1309

их марила, та морала сам их марити! Камо су те однели осећаји твоји? Ах, мани их! Напусти их, као што сам их напустила ја. Устани, седи! Свеможеш од мене тражити; али све само на часак, идеали за мене нису, изумрли су већ давно, загушио их је грозан комешај живота мог . . . ја нисам, мбмче, сад, што сам негда била!" „Онда опрости, што сам те узнемирио. Нећу да ти замерим ништа, ако си ме и сјурвала са идеалног света мог. Ја морам ићи .. ." „Немој !" Ја нисам слушао даље на њене речи, нит сам јој казао што год; али поглед мој гокорио је за цело више него што би најлепша реч. „Видиш," поче она, „ја бих ти могла лагати* могла бих ти казати, да је твоја неизмерна љубав растопила лед око срца мог; али ту нема леда, ту је све празно. . . И опет ти кажем, ако мислиш љубав у твом смислу, напусти сваку наду. Ја нисам у стању да те тако љубим као што ти мене !" „Али за што? Ј Она слеже раменима. „Кад не умеш да разумеш — жао ме те је! Мислила сам, да те на часак усрећим; али идеална нарав твоја ностаде тек сад несретна. Жао ме те је, друже!" Четврт сата за тим био сам на улици. Лутао сам целу ноћ. Сутра дан сам замолио пријатеља једног, да ме прими у стан и да пренесе моје ствари из мог старог стана к себи. Нисам се могао више вратити. Пеколико дана за тим, баш кад сам се шетао

по граду и кад сам таман савио у друту улицу, сукобим се — с њоме. Њнла је с једним лепо обученим господином изпод руке Како ми је било, можеш мислити. Лагано се окренем за њом и сназим, да се и она окренула. Још сам је видео једаред само. На јавном месту, где долази сваковрстан свет. Седео сам с неколико другова, кад ме неко лупне по рамену. Осврнем се, била је она. „А шта овде радите?" „Уганула сам ногу тако, да ме више не требају у балету. Па ме је оставио и богати љубавник. А ја морам да живим " „Ваш морате!? и Нисам јој рекао ништа више, али сам се нагло уклонио из те дворане. Два дана доцније добијем писмо на свеучилишту. Отворим га. У њему беше ово: „Ја нисам више међу живима. За иста, не морам живети. Молим те, да ме сад жалиш ти. Елза." И заиста, у новинама још тог вечера чигао сам како су извадили из Дунава мртво тело бивше играчице Елзе. Био сам јој на укопу а са укопа одох управо у механу . . . брате, од тог доба нисам се више трезнио. Кривио сам себе.. . и, таквог си ме еко нашао сад.... Док је Лаза приповедао. истрезнио се са свим. Наговорим га, да иде са мном кући и, нисам се надао, пристао је на то. Још тог вечера седосмо на жељезна кола. Лаза је брзо заспао а једноврсно зврјање гвоздених кола као да ми је дошаптавало руску несму, коју сам по толико пута слушао у далеком Петрограду, песму: „Мнћ жалв тебл! Тн искренно такт. лгобишг, ..." м. С—ћ.

0 М Е 0 И Ц Е. (Књизксвпс кубуре.) Александар Ендреди, један од најбољих мађарских лирика, опиеује стање мађарских књижевника и накладника и међу осталим овако : „Мој накладник Грил тужи ми се, да су најновију свеску мојих песама купили њих двадесет — а двадесет година има, како радим на књижевном пол»у . . на сваку годину долави дакле по један доброћудан, дарежљив или лакоуман човек! До душе, красан успех и ако се свет и дал»е тако интересује, доживићу још, да ћу 8а сто година продати сто примерака. Песме су штампане у 500 ексемплара, и тако бих до другог ивдања чекао од прилике — 500 година; али поред све моје „несамртности" одричем се свечано тог олимпијског уживања и остављам бригу и доходак другог издања својим унуцима. Али то је све (верујмо, јер не иште леба) још у длј&ини ; ми пак.живпмо тт .ш боље рећи таво-

римо се, и ти, васлужни издаваче и Ја, незаслужни песник, који те је издаваљем своје књиге, навео на танак лед. Бедни човече! Но ја сам бољи него што се проноси о мени и хтео сам на ма који начин да те избавим. Нре тога сам ииеао Франклиновом друштву, Браћи Реваји, Људевиту АјгнерАбаФИ, (Морицу Рату нисам смео; зашто, не внам) и понудио им своју књигу, али Франклиново друштво ми одговори, да делима и најодличнијих песника не могу да накрме ни трошак црнила; Браћа Реваји рекоше ми искрено, да својим издањима, као што се каже, „пливају." Ајгнер ми пак рече, да је већ шест мојих књига издао и да није у стању да покуша и са седмом . . . ето, све накладнике сам обишао и ти си био једини, који се усудио загристи у тај горки залогај, у моје песме За ту страховиту дрскост ето мораш сад да кијаш. Сад чучиш на књигама и проклињеш ме као год што сам и сам проклињчо иаше књижевне прилике, кад сам од