Stražilovo

V < 1 гл/оиливи

;јо

Еапеда је спретна и малена а реетаурирао је прпмасов архитекта Ј. Липерт у старом мађарском стилу. Стубови су остали они стари а ио дуваровима је сликар Јопст из Беча исписао 5 лених слика из живота краља Стевана. Прозор је на капели двојни и гледи на Дунавац. Вијаше већ прошло 11 сати, кад се спупгтасмо низ брдо опет у варош. Др. Цобор бијаше испредњачио, да види, шта ће бити са нашом аудијенцијом а ми сврнусмо у кавану, да се прихватимо шољом црне каве, јер бијасмо богме баш подобро озебли на вису. Кавана беше пуна Чивута, који нас разгледаху љубоиитно. Беше им збиља необично, што пре подне иштемо црну каву. Један нас је особито нажљиво обилазио и загледао; читах му из очију, да би желио да нас ослови и већ се. бијах спремио, да му кажем, да смо из Грчке па нас је послала влада, да купујемо коње за војску — али у томе уђе и др. Цобор са по-

руком, да пођемо на аудијенцију примасу. Стари Чива је чисто жалио, хпто нас није одмах ословио — можда би што и ћарио — овако му измакосмо, а пије знао, ко смо и откуда смо. Сахат је избијао равно полак дванаест, кад смо се пењали уз степенице нове примасове иалате бацив у проласку поглед на стубове од дивног црвеног француског мермера, који држаху лаке степенице заоквирене ремек-браварским радом. Пењући се у палату, не могох да не узданем сећајући се оних трошних чамових басамака, који воде у кућерак, у коме седи српски патриарх у Ср. Карловцима. Те исте мисли су попале и моје другове, који се зар сетили олупане зграде београдске митрополије. Др. Цобор нас уведе у лепо предсобље на првоме спрату и оде на други спрат, где станује примас, да нас пријави, да смо дошли, да му учииимо своје подворење. о. ц. п.

(Наставиће се.) лг ЈчШЧЗХтд/1/

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

КАРЛОВАЧКИ ђАК. Приповетка. Написао Ксста Руварац. Свеска 111). Народне библиотеке браће Јовановића.

Уз старе писце наше: Гајића, Магарашевића, Стерију, Доситија, Трлајића, Лазара Лазаревића и Витковића, и новије:) РБегуша и Богобоја Атанацковића, којима је дела — некима сва, а некима само одабрана — наново паштампала књижара браће Јовановића узевши их у „Народну библијотеку", дошао је са 119. свеском те збирке и Коста Гуварад са својим „Карловачким ђаком". Први пут је „Карловачки ђак" угледао света у алманаху „Преодници", што су издали великошколци Срби у Пешти године 1863. а после је добио места и у „Скупљеним списима Косте Г.уварца", које је издао ђорђе Поповић, у првој књизи, године 1866. Покојни Дамјан Павловић, критишући „Преодницу" у „Даници" 1863. године, запео је у другом делу своје критике за Гуварчевог „Карловачког ђака" и изнео неке мане и замерке те тиме изазвао прво уредника „Данице" ђорђа Поповића на опозицију, а затим и Гуварца на антикритикуј која је под насловом: „Нешто на пресуду „Преоднице" изашла најпре у „Даници" исте године а после прештамнана у другом делу „Скупљеиих списа Руварчевих", што је трудом ђорђа

Поповића изашао године 1869. У антикритици је својо.ј Гуварац оштро и темељито побио Дамјана Павловића те свог „Карловачког ђака" момачки одбранио и опрао. Приповетка је та Гуварчева одиста тако неодољиво -умиљато написана, карактери су у аој тако пластично и доследно насликани, главна су лица, Љубинко и Драгиња, тако симпатична, две три еписоде тако карактеристичне а врло згодно уилетене, „Карловачки ђак" Ј е једном речи тако заокружена, жива слика из друштвеног нам живота, да нотиуно заслужује места у збирци најлепших дела из наше књижевности. Добро су дакле урадила браћа Јовановићи, што су „Карловачког ђака" утузбирку уврстили. „Скупљених списа Косте Гуварца" канда већ понестаје а штета би, грдна штета била, да се овај или онај рад вреднога покојног Косте изгуби. Кад опет дође прилика, нека „Народна библијотека" донесе и Костин „Саски дворац" и „Неверну Даницу", ма да је недовршена, а не би баш шкодило и преводе Костине, н. пр. Кунишеве „Учитељеве ћерке" и Хајзових „Двоје слепих" у тим малим књижицама још једаред изнети пред свет, јер је Гуварац преводио брижљиво и лепо, као ретко ко пре њега а и после њега.