Stražilovo

СТРАЖИЈОВО

оцу њеном почива у тиху сану млад стегоногаа Драгомир, син седога Косанића: а даље мало лагани коњиц тресе своју свиону гриву, жеђ га мори, ма опет неће да је угаси водом из крваве Ситнице. Еј, како је то тужна успомена, како су то тужни и жалосни дани у повесници српскога народа. Ситница је валовито брујала, те страховито крхала старе мостове, преко којих је војска прелазила: носила је дебеле балване, жестоко их ударала о тврду обалу, а балвани се у ситну парчад распадали. Девојче је рудило и бледило гледећи тај призор, што га само бујна уобразиља сликареве душе пред очи изводи. Хтела ирећи с ону страну реке Ситнице, да у Приштини, у беломе двору свога седог бабе, вида ране своме соколу; ал' је река валовита па се боји: е ће потонути и оиа и мили терет у понору дубоке Ситнице. Еао у слаткоме сну заклопио је млад вереник дивпе Драгојле своје плаве очи; на бледим му уснама трепери лак осмејак, а рука се грчевито стеже, као да хоће убојни палош да преломи. Јунак је спавао, — а лагана је Ситница носила иа својим руменим грудима крваве трупине. Онде видиш главу, тамо руку, а свуда крв, усирену и врелу крв, која је протицала из раскомаданих прсију дичних соколова потлачене Србије. Суш(е се родило. Румеии исток трептао је У с Ј а ЈУ раскошнога светлила, баш као оно што трепти у злату гиздава одалиска у сарају силнога падишаха. Сићани зраци падали су на обле груди сетнога девојчета, са њих се несташно одбијали те се у дробни бисер распадали по бледоме лицу спаваћивог стегоноше. Девојче је скупило своје дуге витице, те њима заклонило на починку сокола. Јесте ли видели кадгод у поноћи, кад саморана мајка обилази гробове својих синова, те им прича минуле дане среће и милоште? Е, тако је сетна вереница шапутала златну прошлост, причала оне блажене часове, кад је свакој ружи, сваком цветку у својој зеленој градини говорила: ја сам срећна! А сад? На криоцу јој војно спава, —■ ал' то није саи, из кога се човек буди крепак и чио, већ је то сушта смрт, потоњи напори малаксалога живота.

Плакало је сирото девојче . . . Вреле сузе као блага дажда падале су на бледо лице рањенога сокола. Занета црним мислима, није ни опазила, како верни доро жалостивно хрже, како крај Ситнице копа сиву обалу, да му из копита живе варнице излећу. Девојче прену. Учестано хрзање верног дорина иробудило ју је из сетног заноса. Подиже своје иснлакане очи, те укочено погледа на место, где је коњиц стајао. — Ој, доро, доро, добро моје веље, што хржеш тако жалостивно? Ил ти не годи вода из крваве Ситнице, или су те дуги пути уморили? питало је девојче свога коњица, а онје само затресао својом гривом, мануо је сетно главом као да хтеде рећи: Познајеш ли ову трупину? Девојче спусти са свога крила бледу главу вереникову на меку травицу, па одлете верном дорину, да види: са чега хрже тако жалостивно . . . Хај, ни море није тако страшно, кад му силни оркан потресе стару утробу! Ни поноћ није тако страшна, кад је застру густе облачине, као што беше страшан израз на лицу несрећне девојке, кад сагледа лице у мртвог јунака . . . — Авај, бабо, родитељу мили! отиште се очајан крик из груди тужне девојке. И дора писну, а за тим нрислони главу на груди мртвог господара, као што прислони мајка своје ухо на притајано срце свога јединца. —• А браца, бабо? питало је девојче хладну трупину свога родитеља. — А браца, бабо? одјекивао је тужан усклик далеко, далеко, па се опет изгуби у сивој даљини несрећнога Еосова. — Доро јуче двору дође, Куку, бабо! — А без свога господара, Хранитељу! — Слутила сам коб несрећну, Добро моје! — Ал' оваку никад, никад! Тешко мени! — Ком остављаш ћерку саму, Саморану? — Да ли брату? ђе је браца? Сунце моје? Тако је нарицало девојче над хладиом трупином свога драгог родитеља, а мутна је Сит-