Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ница носила калпаке и челенке, ваљала је коње и јуиаке. Лаки поветарац подуну јаче него икада, па узбурка још жешће ледене вале мутне Ситнице, а они се распадоше на све стране, те догнаше па обалу калпак и челенку, што се таласала на леденим грудима крваве реке. — О.ј, та ово је калнак мога милог брате? зајеца девојче, па стаде љубити злаћану челенку, пгго се иа врху блистала као јарко сунашце. — Зар и тебе да изгуби Тужна сеја? — Зар јој сунце младог жића Вечно зађе? — Зар никога више немам? Куку мени! Нарицала је девојка, а празни одјек туно се хорио ио големом Косову: никог, никог!... Рањен соко прену па тај узвик; подиже бледу главу, на узверено погледа на расплакану вереницу, стежући грчевито палош у десници руци... У даљини се зачу потмуо узвик : 0 с и м дене! Девојче задрхта. Тај потмули усклик продрео је до дна срца њеног, потресао је жестоким болом рањене груди Косовке-девојке. Нред њом се на мамном коњицу а у златали оделу створио диван бег, син силнога Османа, десне руке младог Кајазита. Девојче врисну, па као муња полете војну своме, приљубив се у страху уз вито тело бледог стегоноше, као цветак уз увеле огранке скрханога дрвета. — Не страхуј, дивна лепотице! На твоме сетном челу читам као из големе књиге светога алкурана неисказане болове рањенога срдашца. Не страхуј! Тако ми оног гроба великог нророка, што га држе хурије на лаганих крилих, да не дотакне ледене груди грешне земљице! Тако ми мача Мухамедовог, с којим је некрст у џепет одагнао, и тако ми вјере прадедовске, ја ћу те љубити жаром млађане љубави, као што љуби лагани булбул бистру росицу, као што љуби седи хаџија тиху самоћу мирнога самостана !... Тако је зборио млади бег, син силнога Османа, а рањен соко подиже своју лепу главу, усправи се као поносити бор, те грмну, као оркан што грми, цепајући дебеле валове големога океана: — Ово је ћерка српског народа!-

И снажном десницом рину бритки налош у загрејане груди младога Турчина. Крв је шикнула из раздераних груди те је обојадисала зелену траву, а бег рикну као рањен лав: хтеде иотргнути оштру димишћију, да њоме казни свога убицу, ал' му снага малакса, теиаде на меку траву као лаки иухар што пада крај утулог згаришта. Девојче се још јаче приљуби уз свога драгана, а мале кармин-уснице и нехотице притингге на зажарено лице рањеног сокола. — Не дај ме, војпо мој, не дај! — Никада! викну стегоноша, па још јаче притисну девојче на своје рањено срдашце. На зеленој узвишици не далеко од обале мутне Ситнице зачу се бесно халакање пророкових синова. — Отеће ме од тебе поган азиј ска! врисну лепота девојка. И соко завитла оштар палош, ал' му рука клону, а тело задрхта. — Не могу, снага одлете! ирошапта рањени делија; ал' не дам злата, не дам љубе своје, док траје искре малаксалога живота! Драгојла, драго моје дивно, животе мој ! Умри и ти са миом, као што умиру праве Српкиње за част свога имена! . . . — Хоћу, хоћу! кликну девојче. Та смрт је таква живот вечити! Вика је ближе долазила. Са обале крваве Ситнице могао си лепо видити на кулашастом хату силнога Османа, како плахо јури рањеноме соколу. — Још један пољуб, сунце сјајано, па онда збогом, збогом за навек! И њине се усне стопише у један бујан, сладак пољубац. Осман је јурио као плаха муња, а за њим су Сустопце летили бесни оклонници на халовитим коњима. — Доцкан је, скоте! грмну стегоноша, па потоњом снагом притиште оштар иалош на груди миле верзнице, а за тим здере са дубоке ране меке завоје и крв пљуском шину из рањених прсију. Девојче врисну, па белим ручицама притисну драгана на крваве груди, а с бледих усана отиште се лаки крик: — Ох, смрт је ова живот вечити! И обоје издануше у топлом загрљају. Осман је доцкан стигао. На гњевном лицу читао си страховиту срџбу, која је беснила у његовим грудима.