Stražilovo

253

ОТРАЖИЛОВО

254

Нит има иит је било човека, Да би му пост'о брат ил' иријатељ, Ид' да га ико назва дететом. Исприча све, штогод се сетио, Еако га лопов на у.шци нађе, Како га просјакиња узеде, Нако је. као слуга, одрањен, Како је крао, просио: све што препати Дететом и момком. Описа ону страховиту беду Година детињих

И грозне муке душе му У добу младићком, Што су од сваке беде горе још; Гледећи тако жићу у натраг, На бездан тај, из ког се успужа, У којем читав поток мука му Лежаше сав на громили: Онесвесну душом, и, Из очију се сузе пролише К'о врела крвца на разбојишту ... И цура с њиме јецаше. се.) Влагоје Бранчић.

ЗА НАЧЕЛО.

1' О М А Н

VII. Грођоше ваљда две, три недеље. Емилија је •долазила скоро сваки дан госпи Агати у посету и сваки пут је била код Јована, где се о разним стварима разговарали. Догађај у народној башти није споменуо нико, ни Јован ни";Емилија. Само је госпа Агата Јовану онако мимогред рекла, да јој је у Бе-чу био нећак; али, лола један, није дошао к њојзи, већ је то дочула од Емилије, која се с њиме пре неки дан, или кад оно ? састала у народној башти. Јован је био умирен. Кад се приближило обично време, кад ће Емилија доћи, није имао Јован мира. Дотлеје ревноспо учио, ишао у болницу и већ се био пријавио за практичне испите трећег ригорозума. Емилија је долазила обично око шест сати пред вече и остала је до седам. Онда је управо отишла кући. Пет минута после њеног одласка био је и Јован на улици. Начин њиховог одношаја био је исти као и први дан. Социјална питања, научне теме и по кад кад тек обичнији разговор. Емилија се често морала уздржати, да пред Јованом не зева, јер је то све није пи најмање занимало а овамо је показивала, како се отима за науком. У неку руку је и успела. Научила је силне фразе; неколико изрека из разних књига, које је код куће читала а при читању редовно заспала, научила, је на памет, тек само да покаже. да најрадије чини оно, што Јбван хоће. А овом је то ласкало. Госпа је Агата додуше жалила пред Јованом Емилију, што се тако мучи; али то је све добро за њу. Често би рекла, да се тек сад види, да је Емилија за нешто боље створена, него да шије хаљине.

МИЛАНА САВИЋА. ПРВИ ДЕО. (Наставак.) | Одбила је и руку неког кројача, па онда опет неког шеширџије; шта слути та девојка, бог би је знао ! Тако је госпа Агата — Флоријана Јован није видео већ две недеље — говорила често, онако мимогред, тек само да се нешто каже а Јован је то све добро памтио. Својим друговима није говорио ни речи о познанству, ма да су ови своје догађаје често претресали. Једног дана, Јован је опет седио пред књигом и чекао шест сати, ма да је било тек пет, зазвони неко на спољашњих врати. Јован се није на то ни обзирао, та врата отвара редовно госпа Агата; али кад зачује звоно и по други пут, устане, да види, ко је. Била је Емилија, која се зачудила да јој Јован отвара врата. — Зар тета Агата није код куће ? Па чика Флоријан? запита га. — Не знам, одговори Јован, али биће да их нема, кад нису они отворили врата. — Баш да видим. И Емилија приступи њиховим вратима и шкљоцне бравом; врата беху забрављена. Емилија сад "у неприлици, погледи на земљу. Јован је поче посматрати. Тек сад је видио, да је била нешто необичније обучена него иначе, лепше, кокетније. Горњи део облих, лепих груди њених покрио је танак вео и Јованов је поглед сваки час запео за то место. Крв му појури у главу а очнму почеше необично да светлуцају. Понуди је, да уђе у његову собу. То је рекао таквим необичним гласом, да га је Емилија и нехотице погледала. Неки чудан осмех пређе јој преко лица и она пристане, да уђе у Јованову собу, да малко причека, јер ће по свој прилици доћи скоро тета Агата. Кад је у-