Stražilovo

255

\Ј 1 1^/1ЛУ1.Л ^1)^7

КЈ \Ј

шла у собу, оставила је врата отворена. Није села одмах на своје место, већ је стала пред Јована и мало га ногледала. Јован поцрвени до ушију; рука му је нешто дрхтала, а узео је књигу, из које су у последае доба читали. — Еако вам се допада моја нова хаљина? запита га она с чаробним осмехом. — Мени'? Да, збиља, ви имате нову хаљину. Па лепо. — Како ми стоји? — Ја мислим: добро. — Зар је то све! поче се Емилија мало дурити, — А шта вам знам казати, рече Јован. Не разумем се ни у нашим хаљинама а камо ли у вашим. — Али ипак, настави Емилија. — Толико вам могу рећи, да ми се ви боље допадате него хаљина, рече једва а глас му дрхташе. Емилија се насмешила. Јован је поново погледи и онда јој приступи ближе. Мора да је необична ватра избијала из његових очију, јер је Емилија ступила корак натраг. Али Јован, ког је њена појава довела у ванредније стање а самоћа храбрила, приступи јој још ближе и узме је за руку. — Не, не, говорила је Емилија, немојте, јер иначе нећу више доћи. — А зашто ? Ви ми се допадате, баш допадате. И необзирући се више на њено одупирање, обухвати је око сгрука, привуче је к себи и притиште врео пољубац на румена њена уста. И Емилија је почела дрхтати, и већ да заборави мудре савете госпе Агате, кад се зачује поново звоно. Емилија се тргне а Јован је пусти из својих руку. — То ће бити тета Агата, рече Емилија запурена. Са прилично незграпном псовком приступи Јован к вратима и одбрави их. Била је заиста госпа Агата. — А, и ти си ту, рече, чим је спазила Емилију, која је међутим већ села на своје обично место. И она погледи час Емилију, час Јована. — Дошла сам мало пре, одговори Емилија. — Па тако сами. Но, но! Јован се нешто намргодио а Емилија је показала своје беле зубе. — Хајдемо дакле, рече опет госпа Агата. Емилија устане. Ако је по вољи *с. нама! поче госпа Агата. — Захваљујем, морам сврпшти још овај део. И Јован погледа чисто нехотице Емилију баш у тај мах, кад је и ова њега погледала. Емилија поруменц и обори очи. Мало затим био је Јован сам; али није доврши-

вао никакав део. Ходао је горе-доле апосле четврт сата био је и он на улиЦи. Оде управо на вечеру, где. затекне Рајка. Обојица се зачудише, што се нађоше тако рано на вечери, јер није било још ни седам сати. Јован попије нагло чашу пива. Рајко је држао у руци последњи број „Заставе" и рече Јовану, да се у Становцима основала „добротворна задруга Српкиња." Јован се само насмешио. — А шта хоће те наше Српкиње! — Еао што видиш, имају лепу и племениту намеру. — Намеру! То је само нека кокетерија, која им и не доликује. — А зашто да им не доликује? — Брате, и за кокетерију треба изображења. — Којешта! То је свакој већ урођено. — Да су оне тако изображене као на пример Немице, не бих рекао ништа; али, то је тек само неко разбацивање. Да ће у том друштву највећу реч водити познати тамошњи букачи, то стоји, и чисто гледим наше госпе, како бајаги одобравају главама а овамо и не схватају свој позив. 0 тишини при таквим зборовима нећу ни да говорим. — Код тебе је нека предрасуда већ прешла у крв .... — Бадава ми говориш, Српкиња нема смисла ни за домазлук, ни за ред у опште, да и не спомињем тежњу за изображењем, за правим, научним изображењем. Романи неће никад изобразити срце и ум. Ето, зашто се не може да одржи ни један белетристичан часопис? — Јер мужевима и очевима требају новци за крчму и кеца, одговори Рајко намргођено. Јован није на то рекао ништа, само ' се горко насмешио. — Хајдемо Елтерлајну! рече у тај мах Живко, који је таман ступио у гостионицу. Јован и Рајко дигоше се ћутке, платише вечеру и пођоше за Живком. Код Елтерлајна у Херналзу свирала је опет војничка музика — био је неки празник — и света је било доста. Другови седну за празан сто и кад су место већ заузели, примете недалеко од себе мајсторФлоријана, госпу Агату и Емилију. Иоздраве се с њима а мајстор Флоријан се хтеде већ дићи, да их позове за свој сто, но одлучан поглед госпе Агате задржи га од тога. Јован је непрестано жмиркао на Емилију а ова је скромно оборила очи и тек само по кад кад погледала на сто, где су седили другови. Флоријан, који је на сву меру већ употребио до-