Stražilovo

СВЕ ЈЕ САМО ТАШТИНА. (ГРИФИЈУС.)

Окрен'се кудгод хоћеш но овом Земном свету, Свуда ћеш моћи видет' таштину само клету. Што један данас зида, то сутра други руши, Где данас варош стоји, сутра се гареж пуши, И где су двори били, некад ће трава расти, Пастир ће по њојзи свират' и стадо своје пасти. Што данас бљеском бљешти, сутра ће тама крити; Што данас чуда чини, сутра ће костур бити. Вечито није ништа — ни она стена сиња, Ни онај грумен злата, што сјајем неким тиња.

Р1еђу свију вештина допрло је песншпш и музика услед опште-човечанског елемента у свом бићу тако далеко у народ, да је народ, силно привучен, творилачким духом обухватио основне елементе двају тих вештина те у народном песништву и народној музиди утеловио своје унутрашње биће. Ретци ће ови посмотрити народну музику, како се у опште и то са продуктивне своје стране приказује. Народна је музика излив народног бића, које се успело до познавања сама себе; музика је та гласно очитовање његовог унутарњег живота, општи производ мишљења његовог и осећања. У њој се по.јављује маса, народ, као творилац. Истина да пој едина ц први запева, али маса модификује, даље образује глазбени елеменат на свој о п ш т и начин те и она у неколико творилачки даје облика. То је творење најивно. Нема уњ замишљена, самосвесна образовања, сумере у изразу и облику као пронзвода уметнички усавршене рефлексије. Творење је то шта више рапсодична изјава онога, што је човек напрасно доживио. У тој непосредности, у тој наглости изјаве онога, што човека изнутра покреће, лежи с једне стране оно силно, прамоћно и свеже у народном гласовном језику а с друге стране нераздел>иво једипство међу предметом, што има да се прикаже, и међу самим приказом тога предмета. С тога им:а мало пародних песама, које би само себе ради као такве постојале, него их већина изгледају као носиоци унутрашњега процеса, који је гласом дошао до израза, те се мало којој народној песми може нришити предикат, да је без садржине.

Сад нам се срећа јавља, а сутра јади дођу; И дела дивна, славна, ко клети санак прођу: Све се то руши, губи, све мора проћи, пасти, А човек, ништав човек, може ли штогод спасти? Иа што је све то ишта, што човек нешто цени? Нег' само ветар, ништа, нег' само пусте сени, Него прах, пепео ситни, што ветар собом носи, Ил' цветак лепи с њиве, што коса оштра коси. Вечито није ништа; овде те нема среће, Вечито што је, човек никада видет' неће. Вд. М. Јовановић.

Народна се Музика не може сматрати као готова целина, биљка је то шта вшпе, која непрестано расти и коју народ без престанка негује и залива. Било би с тога те јопг како поучно, сравњујући испитати народне песме ког народа у његовим разним стадијама. Као што код појединог твориоца-уметника његова унутрашња, ипдивидуално богатија држина његовим уметничким ликовима даје оштрији ков, исто је тако народна музика ког народа тим оригиналнија и карактеристичнија, што је више народ достигао самосталност бића као излив индивидуално обилнијег му осећања и мишљења. Сасвим добро вели Русо : «Нема народа без народне песме». Божански нагон, да човек себе очитује творећи, драгоцен је дар, што је природа даровала човечанству. Дух сваког народа твори те очитује своје биће, сваки на свој начин. У току времена има сваки народ у народној својој музици сталних, строго одређених тииова, како са стране гласовне и језичке, тако и с обзиром на садржину, а то се троје некако може сматрати као главни стуб целе зграде оног очитовања, којим се његово бићеисказује и које се дигло до гласовно-чувствене појаве. Не може се свака песма, која се у народу са нараштаја на нараштај нрссађује, сматрати као права народна песма, која је поникла из прабића тога народа. Политичка судба и географ ски ноложај доведе народ који и сувише често у додир с другим народима, а услед тога други народ присвоји себи супстаицију оног народа, да, чест.о се супстанције та два народа сасвим споје, слију. Пр елазећи на особине народне музике у

К НАРОДНОЈ МУЗИЦИ. (СКИЦА.)