Stražilovo

257

СТРАЖИЛОВО

258

звоЈгу сво.је жене, био је већ прилично напит, и све се нешто врпољио по столици. Изгледало је, као да би најрадије приступио „господи докторима" и с њима пио. Сетио се, како су га пре неког времена частили, па се као не би срдио, да се с њима опет проведе, наравно, под истим условима. Некако му је пиће слађе било, кад га је платио ко други. Али је госпа Агата угушила сваки такав покушај одмах у зачетку. Бојала се, да не би надерани Флоријан говорио више него што би требало. Другови се међутим разговарали о својим стварима и нико се иије ни макао, да заигра коју с Емилијом, или с којом другом девојком. Јован није играо из начела, Рајка је опет мрзило а Живку није п и пало на памет, кад већ Берта није била у друштву. Њојзи би за љубав и поиграо, јер одношај њихов остао је онај исти, ма да се онда показали девери, да зову Живка на двобој. Показали се додуше онда једаред и никад више, и Живку је чисту жао било, што је купио револвер. Са Флоријапом је пиво чинило своје; морао је натаћи већ и наочаре, да боље види, јер му је по дворани све нешто пливало. Госпа Агата се с озбиљпим лицем хладила лепезом, јер је попила такође приличну порцију иива; само је Емилија остала онаква иста као у почетку: скромна, мирна и тек је по кад кад погледала на Јована. Таквом се приликом погледи њихови обично састадоше. Емилија је онда оборила очи а Јован је као случајно погледао на страну. Нико иије приметио њихову игру очима, нико, само госпа Агата, која је као нека укосирена аждаја гледала час на Емилију, час на Флоријана, час опет на Јована. Уједаред се Флоријан диже нагло и докотрља се до Јовановог стола. Седне одмах до њега. Госпа Агата је додуше ђипила за њим; али је већ било доцкан, Флоријан је већ имао свој известан положај. Био је из почетка пријатан, али што му је Рајко све више уливао шва у гркљан, бивао је све раздраженијп и напослетку је с Јованом заподенуо кавгу. — Ја вам кажем, чувајте се, јер ја не знам за шалу, говорио је промуклим гласом. Јован га погледи не знајући, шта хоће. — Да, ви се њојзи удварате, хоћете да је обманете а ја то нећу допустити. Чувам ја своје право. И Флоријан лупи при тим речима песницом о сто. У тај га мах ухвати неко за руку. Флоријан се окрене, за леђи му је стајала госпа Агата. — Хајдемо одмах кући, рече оштро. — Али кад ја не бих ишао, проговори Флоријан не сасвим поуздано.

— Онда смо били последњи пут овде, одговори госпа Агата одсудно. — Флоријан обори главу. Госпа Агата ухвати га за руку и подигне га са столице. Гости, који су седили у околини, смејали се том призору; али госпа Агата није се дала збунити. Као да је Флоријан дете, а не човек, зграби га разјарена а нешто и напита жена и повуче га за собом. — Одвешћу га већ сама, рече Јовану, останите ви међутим са госпођицом Емилијом и кад усхте, одведите је кући. Будите тако добри, дода затим тшпим гласом. Али ни Емилија није хтела да остане. Замоли Јована, да је отпрати кући, на што овај после неког усгезања и пристане. Било је тек око десет сати, и Рајко му рече, да ће га овде дочекати. Флоријана већ није било у дворани. Послушан као мало дете дао се одвести од своје ж,ене. Рајко задржи послужитеља, који је пошао за њима, јер му нису платили, и рече му, да ће већ он платити, шта су имали. Кад се Јован нашао с Емилијом на улици, корачао је прилично нагло, да је ова једва с њиме могла ићи. » — Лашпе, молим вас, рече задувана. — Извините, и заборавио сам, да не можете ићи тако брзо. — Шта је само рекао чика Флоријан ? запита га. —• Ја га нисам разумео. Говорио је о неком удварању, па онда, како чува своје право, одговори Јован. Емилија се насмејала. — Љубоморан је, рече, држи вас за Турчина. Јован слегне раменима и погледи Емилију. Светлост по улицама била је доста јака, да је могао видити сваку црту на њојзи. — Знате, поче Емилија која је чисто осетила Јованов поглед, да ћу постати баш социјалискиња. Ваше књиге, и занимљиви говори с вама отварају ми нов свет. Ако и нећу ићи по свету да говорим људима ту науку, бићу бар у ужем кругу оно, што, ми ваља бити. Јован је дисао тешко. Уживао је у Емилијиним речима а сетио се и данашњег призора у својој соби. — Сутра ћу вам казати нешто, рече уједаред. Емилија се чинила, као да није чула, шта јој је Јован рекао а овамо јој поче срце живље да бије. Да је Јован њу у тај мах погледао, спазио би, како је побледила. Међутим дођоше до њезиног стана; Емилија се опрости и уђе у врата, која су била још отворена. Јован се врати у Херналз. (Свршић.е се.)