Stražilovo

329

330

лебде у част руским чином разним, там где Лјахов весларице барке први догна к брегом вечио мразним; слава љег'ва Гајом бруји гласно, Камчатски му вулкан светли јасно! Колумбове земље хладно чело, руски Сердце-Камен: једна жеља! Лет' ми, душе, на тренутак смело с крај севера па до равнатеља!

(Насгавиће се.)

Врат' се! Шта си вид'о за твог лета ? „Словен широм половине света!" Геч словенска по северу брује, име даје поларноме свету, у незнане краје путе снује, не зна краја у победном лету . . . А ти, сипко, што под Татром стојиш, ти зар за твој језик да се бојиш? !!)

ПОСУТ ј Е у кујни и у кући.

ОД М. ПЕТРОВИЋА (Свршетак.) д новијег доба замењује се земљано посуђе све више и више иосуђем од метала. Исто се гради од гвожђа, калаја, олова, никла, цинка, бакра, сребра и злата. Од тих метала долазе као шкодљиви за здравље у обзир нарочито олово, цинк и бакар. Гвоздено иосуђе сасвим је нешкодљиво, али гвожђе лако рђа и гдекоја јела — она, у којима има танина, — ноцрне тада лако, кад се кухају у том посуђу. Уједно се тада и кус јела ноквари, које се у устима осећа мање више као мастило (тинта). Да се то предупреди. обичај је, да се и гвоздено посуђе снабдева изнутра стакластом навлаком, која се овде назива емаљ. Ако је састав емаља као што треба, онда нема утоме никакве опасности. Али бива, да се и у емаљу налази олова и тада вреди за такво гвоздено посуђе све оно, што је речено за земљано посуђе са рђавом гласуром. Да ли има у емаљу олова, дознаје се на исги начин као и за земљапо посуђе. Од неког се доба гвоздено посуђе никлује или се превлачи тенећком од никла, што се зове илатирање. Метал овај није сада ненознат читаоцима, јер ситан новац у Србији (20, 10 и 5 пара) кује се из смесе од бакра и никла. Ни никловање ни платирање није здрављу шкодљиво, јер киселине у нашем јелу и пићу не наједају никл. Нарочито платирано гвоздено посуђе одликује се лепим сребрним сјајем, а и трајношћу. Веома пажљиви морамо бити према калајном иосу-ђу. Чист калај не би био за здравље опасан, али скоро у свакоме калају, који дође у трговину, налази се ио мало олова, а за грађење посуђа буде од тога тврђе и мање се троши. У већини старих калајлија било је око 20 постотака олова. Од таквог старог рђавог калаја налази се још пу-

но кашика, тањира и чиниЈа у нашим простиЈим породицама. За доба мога ђаковања беше такво посуђе и у „благодјејанију" у Карловцима, па лако је могуће, да је још и данас тако. 1 Го дваред на недељу долазио је тамо у то посуђе кисео купус, ког киселина још већма утиче на олово него и сама оцатна киселина. Зацело да много бледо „благодјејанско" лице нотиче и од тога посуђа! Врло је опасно и остављање вина у таквом рђавом калају. Кад има у калају олова, онда киселине утичу на ту смесу већма, кад је њена новршина сјајна, него кад је тавна од оксида, који је површно покрије. С тога не треба такво калајно иосуђе одвећ рибати, да се не скине кожица од оксида, која суд донекле штити. Калај се много употребљује за калајисање гвозденог и бакарног посуђа. Чист калај био би са свим добар за ту цељ, али се на жалост често калајише калајем, у ком се налази већа количина олова, а гдекад више олова него и самог калаја. Такав рђав калај може да се позна већ по спољашњем изгледу. Чист калај је бео као сребро, сјаји се и не таре се о прсти, кад је у њему много олова, дође му лице плавичасто и бледо, а кад се прстом таре, поцрни прст као од олова. Калај се даје на танко развући у листове, који се у трговини називају станијол. Станијол се употребљује за паковање сира, дувана, бурмута, сапуна и т. д-,, па ако се у њему налази олова, онда оно може да иређе и у та тела, те да их тако отрује. Више исииталаца доказали су тај прелазак у бурмут. IIо новом закону за немачку царевину не сме бити у калају за посуђе више од 10 постотака олова, а у калају за сифоне (од содне воде) не више од 1 постотка олова ни у калају за калајисање, ни у станијолу за паковање хране и закусака.