Stražilovo

321

СТРАЖИЛОВО

322

А П

XIV. ш сташе као муж и зкена ту; ^ Није их свез'о поп, Већ спојише их бог и љубав им. Нису на верност метли заклетву, Ту реч им уста не изрекоше: Махнуше заклетву Нек у дну срца мирно остане Недодирнута, како треба да је —• И за то верност тако светла оста, К'о звезда, коју дах не додира. И у срећи су пролазили дани, Месеци... за њих није знао свет, Јесу ли живи, а ни они свет, Да га и има изван њих. Најпосле проговори у младићу дух. И строго караше: „Еј, устај, прени! Ти си за друге А не за себе рођен! Зар си на позив заборавио? На посао, устај, устани!" Још један глас пак беше строжији, Глас — бриге кућевне: „На посао, устај! јер ћеш друкчије Гладоват' тн и жена, обоје, А данас сутра можда — све троје." Поче да ради, писаше, Писа к'о што је дух му шаптао, Достојно духу, слободно. Дело је одн'о неком уреднику, Овај га прочита Па му овако проговори на-њ: „Велик сте човек, ви господине, Велик и човек и — велика луда! Ово је дело красно, паметно, Тако је само Гусо писао; Али сте луда, кад се надате Да ћу вам тако дело штампати. Зар нисте чули ви 0 некаквој цензури ?... Ја ћу вам рећи, шта је то. То ј' паклена машина, Која нам снопље врше Ал' тако, да нам зрно, истину, Извуче, одбере, А само празну сламу остави И овом рани публику. Ако ми речма не верујете,

е с т о л. (ПЕТЕФИ.)

Пробајте . .. ја ћу за свако зрнашце, Које у снопу вашем остане, Оловну куглицу прогутати. Ако пак желите, Да под машину ту не дођете, Немојте производит' шеницу, Већ отров, који заноси, опија.. . То мож'те тако како је Изнети и, Онда ће бити још и награде." Онесвешћен се кући вратио К'о да је главом о зид лупио. Но седе за сто и предузеде Да пише од сад нежно, благо, И тако глатко, да ће цензору Гука к'о по сомоту клизити. Кад с првим делом готов би, Виде, да га је још слободније, Још горче пис'о нег' у први мах. Десет... сто пута обнављаше га, Док га најпосле свега покида, Увидев, да не уме срочити. Тако се увери, Да, пгго се може штампати, То не мож' ником бити поука, А што би могло бити поучно, То белог света не сме видети. „Ужасно, грозно!" уздахну. „Баш нема пута, да ми чују реч? Илам душе моје, што би читав свет Гаспалио, узбунио, У себи морам да угушујем, Док себе ваљда сам не истроши. А морам живети... Из чега ћу? Ил' да начело своје одбацим, Свето пачело ми, И хулама се оним прибијем Тима, што људство варају ? Живог ми бога, не могу!.. . Нек на ђубрету скапам од глади, Нека онако живот завршим, Као што сам га почео .. . Служићу, крашћу, нросићу, Ал' једног слова не ћу писати, Што моја душа мени не рекне; Нит ћу најмању своју мисао Издати с лазкним печатом. Ох збогом, мисли моје све,