Stražilovo

323

СТРАЖИЛОВО

324

Ви зазидано робље! Нек' буде моја глава тавница И мртвачки вам сандук .. . Ох, не, не, Ви ми не смете умрети: Јер доћ'е, мора доћи једном дан, Кад ће с' отворит' ова тавница И ви по свету иоћи широком, Да понесете светлило и жар К'о зраци сунца летњега. Тако је пророк Све, своје мисли миру предао, А да би им'о хлеба насушног, Туђе је мисли обрађивао : Посао горак, тежак Можда је лакше дрва цепати. Почевши рано па у мрклу ноћ, А често ноћи пребдивајући, Спрам жишка писаше; Често је жижак заспат морао II' онда се тек и он сна сетио. И поред свеколике трудбе те

Стб чешће беше празан него пун. А зимска студен црташе По прозорима цвеће ледено, И жени сузе замрзаваше У очима јој. Ал' не замрзе . Вечито топле осећаје јој. Године једна другу гонише . . . Породица се већ умножила: Троје су били, за тим четворо, И четворострук постао је јад Овде у малој соби таванској, Чије је зидове Киша све млазеви ишарала А плесан но њима се разап'о ... Троје на једној спају постељи: Мати са двоје дечице, А на тлу, чело ногу им На тврдом џаку од сламе, Муж ... Већ први сунчев зрак Пада на чело његово К'о златан венац око главе му, К'о врели пољуб с уста божијих. се.) Влагоје Враичић.

СВЕТОЗАР СЛОВАЧКИ I ПИШЕ Д. Б. а свако дубље посматрање културних ' Јр) тежња, које народ у кл.иженном раду ' показује, ваља особито узети у рачун колико друштвени му положај, толико и политичке му одношаје. Цветање легхе књижевности, особито пак рад око науке и уметно.сти, зависе, као што се то већ зна, од народног напредовања и од степена, до ко.јег је таман дошао на политичком и друштвеном пољу. Та зависност културног рада с особитим обзиром на његово благостање опажа се и код Словака. Кад бисмо хтели неговање тих интереса, које је тај народ на пољу самосталног душевног рада ноказивао, само од чести узети да посматрамо, кад бисмо га поштованим читаоцима приказали у облику књижевно-историјског нокушаја, не бисмо могли доста узети у обзир споменута два момента. Али тога се нећемо толико држати при оцени појединих душевних производа, јер ту ваља да се држимо јединог мерила, које важи, — уметничког идеала, колико ћемо се држати тамо, где је словачка књижевност у својој целини сувише ненотпуна, где јој

ВАЈАНСКИ ! Њ И Ж Е В Н И К. ДОВРОСЛАВ. успех изгледа још слаб. Амо ваља да рачунамо неразвијену словачку драму, неке битне погрешке и мане, особито што се облика тиче, и недостатак строго уметничке законитости у комиозицији појединих врста песништва. Али те спољашње околносги, које душевном развитку словачког народа у сваком правцу сметају,°познате су и сувише, а да их споменемо овде ма и укратко. Црна поћ почиваше у Татрансжим горама; народ, додуше непокварених обичаја, држаше се строго прадедовског предања, али како пе беше никаквог узвишеног народносног догађаја, који би га уздрмао, трајаше тек дане, када се почеше раскидати ланци робовања. Паитоновачење предусрео је с неиоверењем. Нове муње задрхташе над поносном Татром, — народносна мисао, која овда онда подстицаше људе па делу и од речи на тежак посао, да тамо стварају, где дотле беше празнина и духовна нустонг у иародном животу. Било да је велика маса иарода уздрмана више страхом него одушевљењем за идејом, нађе се ваљаних снага,