Stražilovo

СТРАЖИ10В0

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 11.

У НОВОМ САДУ 13. МАРТА 1886.

ГОД. II.

жр # епа Што нам воду хвали а вино нам куди.

Д Е Р В И Ш.

на нам Је вера, ал јој само уди, МеханџиЈа, даЈ ми само пола чаше,

Иола греха могу ја сносити лакше. Пет пута се на дан ја водом умивам, И пет пута клањам и о рају снивам, Иа један пут могу и без тога бити, Хоћу да покушам, како је то пити. Ми имамо ноге, нигда не играмо, Ми имамо грло, нигда не певамо; А ђаурин пије, иигда не оклева, Иа у колу игра и гласно попева. Ево красног вина! — и чаша му згодна; Зажмури, пророче, док попијем до дна! Та ни рајски шербет не мозке бит' слађи, Што не почех пити, докле бејах млађи! Један човек себи сам границе даје И измишља неке чудне обичаје; Кеже своје очи, спута своју ногу, Па клања и виче: то је мило богу. Не ће да завесу са свог ума дигне, Не ће да корачи, да истину стигне; Воли он да цуња по густоме мраку И пред својим богом да живи у страху. Механџија, дај ми пуну чашу вина, Па макар то чула Мека и Медина! Шино је весеље, оно душу блажи, Вино је јунаштво, оно срце снажи. Живио сам дуго ио пустим шумама, Ранио се биљем, спав'о у рупама, И дању и ноћу ја сам бога звао, /V он ми је само штап просјачки дао. Веж'о сам од света, велим, свет је грешан, Све пролази брзо, само је рај вечан; Сажаљевах људе и праве и криве, Што богатство теку и весело живе. Механџија, где си? — где је чаша трећа? Пек буде пунија и нек буде већа!

Њу ћу да наздравим мојој јадној судби, Што тражећи небо ја земљу изгуби'. Колико Ј(Г душа, толико је пута Родила се вера, да по мраку лута. Ировео сам живот и сам не знам како, Јео чемерику, прич'о, да је слатко; Вар'о сам ја себе, варао и друге, Беж'о од истине ка' од праве куге. Иустите, нек мисли без границе лете, Доћи ће до сунца, до истине свете. Тама умна шта је, већ грсбница нрава, Ко осећа живот, кад у мраку спава? Сви ђаури пију иа их срећа стиже, Наше царство пада а њино се диже. Нек говори коран и иише шта хоће, Грожђе је на свету најдивније воће! | Винова је лоза ка' влакно од свиле, Као златна коса од планинске виле; \Познав'о сам једног старог калуђера, Пио је он, пио, ка' ни једна вера, Па ми је причао из њине библије, Да је бог рекао, да жив човек иије; Показ'о ми њиног пророка признаног, С иехаром у руци, на цркви сликаног. Механџија, точи! —■ са чашом умрећу, Доноси и точи — бројати их не ћу. Да је пророк знао, како с' лепо снива, Кад се рујно вино у човека слива, Он би наредио, да његови верни Причесте се вином, кад су годе жедни. Наша јадна вера по мраку тумара, А за њоме трчи несретна фукара, Не размишља, слуша, као свака луда, Најтврђе всрује немогућа чуда; Ал' да се освести? — то им ми не дамо, Учимо их оном, што ни ми не знамо. Глупости се лако међ простотом шире, У фукаре очи из мозга не вире.