Stražilovo

351

СТРАЖИЛОВО

352

Ми смо за то свеци међ људма постали, Што смо с њином вером свагда трговали. Глупост људска треба исто к'о и тама, Не б' се звезде вид'ле, да је светлост сама. Да је свака глава светлих зрака пуна, Потавнило б' сунде, та небеска круна. Механџија, точи све чашу за чашом, Нек се вино бори с помрчином нашом! У вину истина сакривена стоји, Оно се ни дара ни бога не боји. Лаг'о сам фукари, да ми с' пророк јавља, Иродав'о записе од среће и здравља; Будућност казив'о, изгонио бесе. Што их луђе вараш, тим више чуде се. Ми смо та пречага људске свести дерне, Што не дамо напред и стукамо верне. Механџија, где си? — нигде те не било! Ево празне чаше, паде ми у крило. Све једно је нама: бити ил не бити, Ал није све једно иити ил не пити. Да не пије море, не б' га било више, Да не пије небо, не би било кише, Да не пију реке, морале би стати, Да не пије сунце, престало би сјати. Ваљево, 20. Фебруара 1886.

Неколико капљи на браду ми пале, Па к'о рајско цвеће мирисати стале. Ником зла не чинит'! — то је вера чиста! Вера Мухамеда, Мојсеја и Христа. Све друго дервиши измислили сами, Да воде окате ка' по некој тами. Ура, Христијани, Турци и Жидови! Та сви смо ми браћа, Нојеви синови. Нек вино потопи разлику међ нама, Сви славите светлост са пуним чашама! Нек винова лоза, та биљка чудесна, Обвије сву земљу ка' дуга небесна; Као какав обруч нека слогу стегне, Нек луде умудри, нек утеши бедне. И лозу и дугу бог је Ноју дао, Онда, кад је воду са земље ирогнао. И кад умрем, вином нек се иоспе рака, То ђаури чине па им земља лака; Нек ми се у вину и душа удави, Па нек се пијана пророку појави. Механџија, мрак ми — имаш мало свеће? Држи те зидове! — кућа се окреће. Где ти је то буре ? — донеси га амо! Већ не могу пити, ал да се гледамо. љ. п. н.

ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА. ШЧШОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИЂА. (Наставак.)

иливој Свилокосић, то је тај цриијурат, несуђеник ћирковића Алке. На Свилокосићу јагма од седам девојака, не зна, коју да узме. Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз; да може, све би их стрпао у срце своје, које је доиста велико нарасло. Ту су сретнији људи, о које нема. јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе. Такови већма цене женску него ти размажени, као што је Свилокосић. Свилокосић у многом размишљању: нећу ову нећу ону, не жени се, а девојке се поудаваше, богме не могу на њ чекати, док оседе. Кад се његове партије поудаваше, нове му се нису умилно пријављивале, бно је извикан, да девојке само вара, већ су га и спевале, као што је то по малим варошима обичај. Тако пролазе данп и године, Свилокосић се не ожени. Отац му је био могућаи, ноимаоје више синова и кћери, на кад се ноделише, падне му у пасљедство једна кућа с нешто мало зем-

љишта. Доникле се може живити. И доиста, Свилокосић је лепо живио. У друштвима добро примљен, добар певач и леп човек. Често је облачио атилу, на глави лака самур-капа, кратке кордованске чизме с мамузама, чакшире тесне у чизме, у паради опасана сабља, иначе виси му нреко рамена попреко о дебелом црвеном гајтану еп 1 >апс1иНеге. Лепо је, видити лепа јурата, правих ногу, сразмерних удова, па још Миливоја Свилокосића са црнпурастим лицем, кад астраганску капу најери, коса свилена, бурмаста као у циганчета, а с два прста брк зашиљи. Име му је Свилокосић, а коса му је свилена. У цркви он чита »оченаш« и »вјерују« и то са великим афектом, а лево око му једнако с бока у женску цркву стреља, а кад из цркве изиђу, сретна, коју Свилокосић испод руке кући прати. Свилокосић ако је код девојака изгубио нешто од кредита, накнаду себи налази у том, што је опет од дама боље примљен. Свуд је ирви у колу.