Stražilovo

363

364

Које је већма чув'о од ока; Што му не мога с прста скинути Тодики чемер толиких година. С отим се мора сада растати. Од бриге су му власи седиле, Но другог пута није имао! Када је прстен с прста скинуо, Помисли, да му срце тргоше Из груди чак, из основа: Прошлост и садашњост Од једном би му расечена сад, Би разрушен мост Који је спај'о зиму с пролећем, Скрхане лестве, на којима се Са земље диг'б у небо.

СВЕТОЗАР словачк и 1 ПИШЕ Д. В. Ш(Нас1 сад да пређемо па песнички рад Валсков, узевши у обзир важност, са ко" ,]ом је он као важап чинилац силно захватио у спољашњу и упутрашњу судбину народних културних тежња, заиста бисмо само са највећом стрепњом за судбину тих тежња могли записати, игга би без њега било с народом у најнезгоднијим временима. Јасније нека нам то покаже здрави темељ његовом књижевном смеру у теорији и пракси. Песничка његова радња није баш здраво рано почела. Дух је његов и ту требао^ развитка. Шефелови »Горски нсалми« (,2а1ту 2 ћог") били су увод тој радњи. И мађарска критика (РћИо]о§Ја] ко/Лоиу 1879.) признаје, да је Вајански вешто превео те псалме. Са гледишта метричког савршенства има да се замери стари оиај шлендријан словачких песника од 1845. године амо. Тек збирка одабраних његових песама, Та1гу а гпоге," која је угледала света године 1880., сасвим је на бол,е окренула те је правилном вештачком стиху и у словачком песништву прокрчила пут. Промена се та допала свима у домовини а нарочито су је лено дочекали у Чешкој, и публика и књижевници. Запитамо ли се, шта је садржај тој збирци песама, то се у главном може збирка поделити у трп групе: 1. песнички створови из подручја

Али је бити морало, Да му чедо голо У земљу не пође. Лепо су чедо погребли, Сандук од тврдог дрва стесаше, А покрише га свилним покровомII на гроб велик камен вргоше; Јер прстен скупо продан би, А дадоше на погреб све. Отац не мога узети на душу, Да од свог заручнога прстена На хлеб задржи једну парицу, Макар да хлеба нису имали. Тај хлеб би у њем отров постао, И отров'о би га, А он још мора дуго живети! (Наставиће се.) ♦ • Влагоје Вранчић. ВАЈАНСКИ ; њ и ж е в н и к. ДОБРОСЛАВ. авак.) индивидуалног живота, 2. слике с пута, 3. епски спевови. Тим групама дабогме да не одговарају оних седам одсека, у које је подељена збирка. То су: 2уику. Мајак, Јас1егбке 8пу а ћаје, Еа1ппг. НегосЈез и Богуику. Исто се тако не може узети доба иостања им да је одсуђивало, где ће се метнути која песма. Али се не може порећи, да ред тај много доприноси целокупном ефекту, јер се делови зглабљу у целину и као целина сачињавају симфоничан систем, у коме се реченице у различном карактеру и по одређеним правилима састављене све односе па један те један заједнички осиовни осећај, коме А. С. Хомјаков даје основне карактерисгике у овим: речима: Пароди собралис!. изђ дал!>них сторонх Волнуготсл берегЂ и море, Безумнои борг.бо® весв м1рт> потрлсенЂ, И стонђ надЂ землего, и на морт. стонт>, И плачЂ и кровавое горе. Ја(Јегеке Пз^у су коло песама, писаних у Далмацији (1878.) а садрже низ најлепших и иајједријих песама, какве их је у тој врсти могао спевати само Вајански. Војничка га је дужност отргла из милог круга породичпог, не у рат, који би пре одговорио био његовом духу, него у окупацију. Са чудноватим је осећајима стао на далматинску земљу, која му је горела под ногама, удисао је морски зрак, који му је