Stražilovo

441

СТРАЖИЛОВО

Гледао сам, и, којшко догледати могох — тражио сам по небу: да-л се родише и сриске звезде, што на заранцих, пре времена зашле нам бише; с ума сам смео тај мах часком све наше ломивере, губидуше, грамзивласти, газибраћу, мразидруге, рушислоге, и ине и ине... и расцеп и раздор и рас-

трој

неслогу нишу данашњу!

Занео сам се у дивном виђењу, у сну на јави . . . заронио мислима ио тој горостас-легенди пародној. ЈЈбпа слого српска, кад ћеш нам сванути опет? * * * У Новом Саду, пред Влаговести Сраске. 188(1. А^е^сандар Санди}^.

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ. (Сриско народно иозорцшге.) Тоша Јовановић продужио је и довршио ирошле недеље своје занимљиво гостовање овде код нас. У уторак јс заносно и уверљиво приказао Хајнриха у Холтајевој позоришној игри „Лаворика и просјачки штап", тој сгарој „трогателној" глуми, у којој је сам*Холтај са главном том улогом у тридесетим и четирдесетим годинама по свих већих немачких градових брао лаворике. — Са окорне промуклости морао је уважени гост за једно вече прекинути своје гостоваље те се том приликом брзо на невољи нашао Стеријин „Кир Јања", којег је Добрииовић од седам година амо наново довео до заслужене части. Баш хвале, који још памте, дилетаита Бојића, тог по „Дапии,и" (1860.) „сриског Герика" као ненадмашног „Кир Јању", па ипак се не може, уверени смо, нико наћи, ко се Добриновићу у тој улози безусловно не би поклонио. То се зове схватити и иоентовати, што тај човек уме. Па још читамо пре негде, како је млад један глумац тобоже од стране управе отпуштен само с тога, што се управа бојала, да ће Добриновића — претећи! Баш свашта! „Душу Јуцу" давала је овом приликом Зорка Милојевићка, Катицу Смиљаиа Бркићева, Кир Диму Басиљевић а Мишића Марковић. — Комедија скована у заједничкој ковачници Емила Ожијера и Жила Сандо-а, нод насловом: 1_,а ршгге с!о <зоисће", српски прекрштена у „II асл едника", ирешла је у суботу 22. о. м. први пут овде преко позорнице са мање успеха, но што се могло очекивати судећи по звучним именима обојице писаца. Ожије је без сумње један од најодличнијих модерних драматичара у Француза — наша пулика познаје његове „Фуршамболове" у Мушицковом нреводу — а и Сандо је као драматичар имао знатна успеха, именито драматизацијом своје новеле „Мас1ето1бе11е (1е 1а 8е1§'Цеге" 7 која по композицији и цртању карактера спада међу најбоље комаде на Француској позорници. („Мас1ето1«е11е (1е 1а 8е1 #Неге" има и у српском преводу по иреради Хенрика Љубеа; рукоиис је у нозоришне управе, која још досад није хтела на среду да изађе с тим комадом . Два се таква делије сложила па ипак пису истесали комад, који би се могао био доиасти на сриској позорници. А још кад додамо, да је гост Тоша Јовановић као Шпигл био у свом правом елементу, где га досад ни једап још српски глумац није превазишао, даље да је и Ђурђевић као Франц баш изврсно дело показао, онда се морамо с чудом запитати, шта је дакле кадро било сметати потпуном успеху. Пак ако ћемо искрени бити, нећемо са већином публике кривити глуму, јер је то одиста Фина глума са честитом тенденцијом, него ћемо опет и опет запети о ону неку осетну неокретност наших глумаца у таквим ириликама. У жанру томе интриганске комедије треба све да врије, ј

да лети, а код нас се то некако вуче, духовити зајетци нису доста живо маркираии, једном речи: све шантуца. Позитивне замерке иојединцима нисмо у стању прецизовати; улоге су биле баш у добрим рукама, али која вајда, кад се то играо менует по типару, где се требало соп Гиосо тоциљати. И тако ће „Наследник" морати канда устукнути иснред немилих околности или морати свом енергијом захтети, да му се успех у напред осигура најригорознијом те не иреко колена пребијеном спремом. — У „Отелу," који је ове сезоне по други иут био изнесен, опростио се Тоша Јовановић са овдашњом иубликом у иедељу 23. о. м. Ту је ирилику употребила публика, да ваљаноме уметнику искаже своје симпатије на најречитији начин. И други је тај ириказ „Отела" био некако необично пун пијетета. Приказивачи су с гостом на челу имали на уму, у које им се регијоне ваљало дићи те су марно и савесио тумачили дивно дело великога Брита.

КЊИЖЕВНЕ Н0В00ТИ. — Наумили смо, да у једну збирку издамо одабране прииоветке нашега сарадника П. Адамова: „На Селу и прелу". У збирку ће ући осим неких приповедака, које су угледале света раштркане по нашим периодичним листовима (у „Српским илустрованим иовинама", у „Преодници", у „Јавору", у „ЈЕетоиису Матице Српске" и у „Стражилову") и неке још нигде нештампане, што их је ириповедач иаменио баш овој збирци. Приче су то махом слике и прилике из живота нашег народа но селима, као пгго је „Јбле" (у 18.) и „Први пољубац" (у 22. бр. „Страж." прошле године), „Сиромах Јоле" (у 1.) и „Чича Мирко и чича Маринко" (у 4. броју нашег листа о. г.) — Прву књигу његових ирича, што је изишла 1883. у Ианчеву издањем књижаре браће Јовановића нод насловом „Слике и прилике од Павла М. Јовановића", иримила је и српска и хрватска критика врло похвално. Загребачка „КиЈ12еупа зто1:га", на по њој „Јавор" (бр. 10., 1884.) вели : „Нема' сумње, да писац има веома лијеп дар за нисање овакових приповиједака. П>егове су слике и прилике веома вјерни сиимци народнога живота. Поједини карактери сасвим су према нарави; а њихов нас рад и говор и нехотице увађа у кругове, из којих су црпени. Једиом ријечју, писац је јако добар ФотограФ народнога живота ..." У сличном смислу изашли су прикази „Слика и прилика" још у „Застави" броју 172., 1883. и у „Приморцу" 1884. Бршачко „Српство" је такођер обратило пажњу на њих, али престаде, иа и не докона своју опширно започету оцену. — Колико је приповедач од оно доба напредовао, најбоље се види већ и по тим причама,-пгго изађоше у нашем листу, а ми их горе именовасмо У уверењу, да ће штовани читаоци радо иримити