Stražilovo

427

СТРАЖИЛОВО

428

лази у десет часова, На посао дакле!" На онда зазвони. „Рад сам, да влаком, који се у десет сахата креће за Н. отпутујем. Будите тако добри и тгостарајте се за кола", рече момку, који је ушао. „По заповести", одговори овај и у тренутку га нестаде. После једног сахата био је Лаза већ на станици, а сутрадан из јутра у Н. У томе месту имао је сестру од рођене тетке, те је код ње одсео. Са том сестром, која се недавно удала за неког врло имућног трговца, живео је он врло лепо још из најранијег детињства; и ова, кад га је угледала, тако се обрадовала, да већ готово није знала, шта ће од радости. Одмах с почетка обасипала га је најнежнијим обећањима, да ће се постарати, да му спреми друштво, које би приличило уз њега, и уопште да ће гледати, да му бављење у њеној кући тако омили, да му скоро неће пасти на ум, да помишља на растанак. Он јој се од свег срца захвали, али је замоли, да бар данас гледа да остану, ако је могуће, сасвим сами, јер он је њој сад дошао неким врло важним послом, и рад је, да се с њоме мало насамо поразговара. Она му ту молбу није одбила. Шта више, њена умешност постарала се и за то, да им ни њен муж не смета. И тако су око четир сахата по подпе седили њих двоје у њеној малој собици у најповерљивијем разговору. „То је одиста врло чудновато", рече му она, пошто јој он укратко приповедио, како је ирошлу ноћ провео. „Ето видиш, да се не ваља увек шалити", карала га је она благо. „Боље би било, да си одмах, чим си ушао у собу, признао своју иогрешку, па те данас не би мучила толика радозналост. Ја не знам само, како се то могло десити, да се ти ниси умео наћи онако, како је ваљало." „Е моја мала снаш-Пело, од тога, што ти мене кореш, немам ја никакве користи. Него реци ти мени, шта треба ја сад да радим?" „Да ћу ја теби за љубав учипити све, што се само буде могло, о томе ваљда није потребе ни говорити, а колико ћемо у тој ствари успети, то засад још лежи у рукама судбине. Али надајмо се бар, да ће све бити добро." „Та и ја тако велим." „Али како је могуће, да ти се та враголанка дозволи, да је и ја тако назовем, јер другог јој имена не знам" „Слободно, слободно". упаде јој Лаза у реч, „та и сам јој не знам другог имена." „Дакле, како је могуће, да ти се она на први поглед тако озбиљно допала?"

„Томе сам се донекле и сам чудио. Видиш, ти знаш, да ме моји већ давно гоне, да се женим, али ја се томе досад никако не. могох приволети, јер још досад нисам наишао на девојку, која би била слична мом идеалу, што сам га себи замислио, али откад сам видио ту враголанку, мислим на женидбу и то најозбиљније." „А откуд ти знаш, да је она слична твом идеалу ? Та тако си мало био с њоме." „Па и то мало доста је било да се уверим, да Је лепа и духовита, а да је у том савршено лепом створу и душа исто тако лепа — о томе не треба ни сумњати. Па то троје је за мене доета. Ти зпаш, да ја за друго ие разбирам." „А ако је то сирота девојка?" „А зар ћу ја седити скрштених руку? Или можда ти мислиш, да је моја заслуга уз оно мало иметка неће задовољити?" „Верујем ти, верујем ти", рече она и нружи му поверљиво руку, као да је зар тиме хтела да га моли, да се не срди иа њу, што је и за часак носумњала. „Па хоћемо ли је наћи?" „Та није те ни бриге, Ја мислим, да иас то неће стати много муке и труда; та паше место није баш тако велико. А друго, данас ћемо вечерати у варошком врту. Ту ти се увек искупи, све, што је најотменије. Па ништа природније, него да их тамо затечемо. Међутим, ако ти је воља, можемо ићи мало у шетњу, може бити да ћемо их где срести." „Нраво велиш. И сам сам хтео да ти то предложим. Ја идем часом, да пошљем ио дуван, па ћу мало обићи и шогора, а док се вратим, надам се, да ћу те наћи сиремну за шетњу. Збогом." II он оде. * * * Госпођа Јела Д., богата, млада удовица, седила је у својој укусно намештепо.ј соби, кад уједаред чује, да се пред њеном кућом зауставиле неке кочије. Радознала, да види, ко је, приђе прозору, и не мало се зачуди, кад виде, да из кочија искочише њене две пријатељице, за које је најпоузданије знала, да ће јој доћи пешице, јер се договориле, да ће ићи у шетњу. За часак, па већ се гошће са домаћицом наизменце поздравише. „Али реците ми, молим вас", започе домаћица чудећи се, „откуд дођосте на колих?" „Е само да знаш!" одговорише јој гошће — од којих је једна била Лазина враголанка, а друга њена пријатељица — као из једног грла. „А, дакле сте изменуле план, и хоћете, да се извеземо?"