Stražilovo

465

СТРАЖИЛОВО

Била је млада, али мритава, а груди су јој биле упале. Под марамом се видиле уске чипке са капе. Те су чипке проткану сенку бацале на бледо, лепо чело. »Михајло«, зачу се њен. слаби, молилачки глас, »хајде, биће касно! Далеко још морамо ићи!« Ословљени је држао у руци боцу с дугачким вратом. Водњикасто пиће без праве боје нрскало је о боцу; у широком се врату боце сваки час стварала пена, али одмах и нестајала. »Е, шта, Дорка, Дорка«, заплетао је Михајило немарно, бацивши жуту халену на клуну. Црни накити, што се зову „аИгку",висилису му окапуту, »боме ја још нећу да идем. Ходидер ближе, гуцни мало, Дорка.« »Децу сам саму закључала, ти знаш! Зацело ће плакати. Хајде, Мишко, хајде —« Жеиа му метне халену о раме. г 8Нгку" се на капуту крену. Наједаред се његово лице смрачи. Побледелу усну преврне па блесасто ногледа у своју жепу. »Хоћеш ћутати, проклетињо!« Реч »деца« није марио. »Хајде, Мишко«, повиче жена, оберучке га ухвативши за рукав, којем је дољни део био везан кононцем, како би служио као кеса за јело, дуван и кресиво. »Ха, ха», зацери се црвени Чивутин, »глете, људи, жена бије човека.« Неки се стану смејати за Чивутином. Михајилово се лице смрачи још већма. Истргне рукав из руку женипих па је стане грувати у слабе, упале груди; она посрне и падне о тле, марама јој с главе спадне. Црни њен курјук, узицом привезап, стаде јој се ваљати по блатнавом патосу. »Хајдемо!« викне паједаред Алберт, па повуче пријатеља за руку.

Толико за карактеристику Вајанскове реалистике, ма да је ту баш изнесеиа црња страна словачког народног живота. У иосвети својој вели Вајански Хвјездославу: » . . . и горке сам речи облио врелом крвљу срца свог. Љубав к роду и народу словачком јесте ионос жићу моме и ја је исказујем, како умем: својим нагорким тоном. Кад хоћу да је изречем сладосно, кротко а уз то од срца и сјајно, ја онда на глас читам твоје песме.« Остављени народ словачки, који назатку своме није једино сам крив, исто се тако морао у обзир узети, као и друге ситуације, већ ради потпуности слике. Средства има Вајански још једнако довољане, да своје Тихе подигне из очајања. Ватра букти у његових грудих, он љуби и њега љуби Ана. Ова се са малом ћерчицом Пановскога бавила у Ровијенском, у шумама старога шумара Крала, оца Маријина. Тамо је потражи Тихи па се притом одигра један од најпојетичнијих призора тога романа. Међутим очара Рудопољског лепа појава госпође Вановскове те он на брзу руку скицира на артију њене племените црте. Тај модел ваљало је да му даде давпо тражени уметнички идејал, на којем сад ночиње да ради. Притом се све више и вииге приближује кругу народњака, сам себи мора признати, да му се Тихи допао, не са духа свога, него са своје личности. Ма логика словачке науке и рамљала, логика те словачке заокружене индивидуалности истинита је и непогрешна. Но у чему се састајала та истина, то није знао. »Па видићемо. Ја се упупггам у озбиљну борбу с њиме. Или ће се растрезнити те децу настављати без сањалаштва, тихо и задовољно, или ћу ја стати на његово МеСТО.« (Сврлшће се.)

=&г><>гС-<$#=3-'

о.ст,

Др. ФРИДРИХ 0. КРАУО ПРЕД СУДОМ ЗНАНСТВЕНЕ КРИТИКЕ. (Свршетак.) Вриједно је сад да видимо, како се др. Краус служи изворима. Један је примјер довољан, да нам каже, ко је др. Краус. Бадава, писца ћеш најбоље учити из дјела му. Краусова књига пуна је нечистијех послова. На страни 362—369. ријеч је о просидби и заручивању у Босни. Већ у напријед можеш знати, вели Јагић, да је од њекуд од ријечи до ријечи из-

вађено. Напошљетку признаје др. Краус, да у томе има благодарити Клоповићу. Ко је тај Клоповић, то валда не зна ни сам Краус. Исти Клоповић имаде додуше расправу о горе споменутом приједмету у „Напретку" год. 1879. Па мислите, да је др. Краус имао при руци „^аргеДак"? Јагић барем сумња, јер је довољно упознао др. Крауса. Међу тијем на што му „Напредак", кад је имао Иуклера и то оног истог Пуклера? У Пуклеровој књижици отштампана је Клоповићева расирава на страни 42—47. Ту је и прочитао др. Краус Клоповићеву расправу па он-