Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

464

„Та ја управо ни сама не знам, да ли да се чудим или да се смејем." „Ах, не умем ти рећи како ме љути, гато сам и ја пи крива ни дужна умешана у то. Само да ми муж за то не дозна. Али ова", ту показа руком иа Софију „ова је већ одавна заслужила да наседне. Њепо лакрдисање прелази све границе." „Молим те, немој ме јога и ти карати", бранила се Софија „доста ми је и тако. А најпосле," дода смешећи се „тек опет мораш признати, да си се онда слатко насмејала." „Ето је видиш", речс Мара Јели, „кажем ја теби, та ће таква остати. Ту не преокрену нигата на свету".

„Па добро," рече Софија, „хоћега ли да ти обећам, да ће ми то бити последњи пут?" „А гато ми нудига то обећање ? Хоћеш ли валда да тиме створига себи јога једну неприлику вигае?" „Како ти то мислиш?" „Та бојим се, да ће наићи време, кад ћега то обећање искати натраг". „Нећу, веруј." „До нрве прилике," „Е а ви ме, ако можете, створите друкчијом." И ко зна, колико би се оне јога оиако пренирале, да не наиђе нека нова посета, због које су морале тај разговор нрекинути. (Наставиће се).

СВЕТОЗАР ВАЈАНСКИ

СЛОВАЧКИ КЊИЖЕВНИК. ПИШЕ Д. В. ДОВРОСЛАВ. (Наставак.) апомињемо ауспиције, под којима се пес-

ник лаћа предмета, средства, којима се служи, да предмет предочи. Повећа добра прелазе из једне руке у другу, а вечитој тој промени много доприносе стари педостатци у управи и судству. Велико једно племићко добро баш је променуло свога госу. Био је то Прус неки, који је са новим звањима имао да поднесе најгорча искуства. Место његово иреузме Карло Вановски, који има енергије, да успешно на пут стане свакој неоправданој обе • сти те се баш с тога при свој својој оданости к Слованггву може да одржи, а оданости тој рад је по својим силама и израза да даде. Дом његов постаје у месту Рудопољу збориштем верних једномишљенпка, истом се оданошћу спрам Словаштва одликује и његова љуба Марија, снажна и великодушна жена, а и њена рођака, госпођица Ана, сањалачки створ пун пожртвовне доброте. У нов живот васкрсне друштво у Рудопољу по доласку Рудопољскога. Овај се само лако осврне те већ добије јасан преглед на одношаје, што онде владају, и на социјалне струје друштва. Монотони безидеални живот словачких џентрија, који су отпадништвом својим сваку природну основу успешног развитка себи испод ногу извукли, њему се скорО досади баш са њиховог напора, да се из лабавих материјалних одношаја подигну. Други део друштва, ма да му је у својим тежњама стран н неразумљив, ипак пробуђује у њ интерес за себе, оп бар налази међу њима лица,

којих идеална тежња његовим уметпичким вилејитетима мање или више одговара. У породичном кругу Вановскога упозна се са учите.љем Албертом Тихијем. Необичну наклоност, осети према томе младићу, којем је карактеристичпа црта најиван неки идеализам с обзиром на тежње његовог народа. Мало се по мало склопи међу њима двома пријатељска веза. Трезвено утишава Станислав ватру одушевљенога младића судом својим о словачкој књижевности. Већину дела називље дилетантским покушајима све до Колара и Шафарика. Алберту се наводне очи од суза, али горки пехар ваљаде искапити до дна. »Згорићете«, примети сувопарно Станислав па застане пред препуњеним дућаном, управо иред крчмом Чивутиновом. Са улице се видиле силне халене а исиод њих вире сагореле руке. »Ово ђубре«, рече Рудопољски показујући у дућан, »једва да има ону душу и органичну снагу напретка! М18ега оопМЈзиепб р1е1>8! 1п ае^егпит атеп!« Албертова рука спадне са руке Рудопољскога. Заблене се у чивутски дућан а притом сагне главу. »Пиј, братац«, зачу се иромукао глас а затим незграпна кинички - луда нсовка. Код врата је стајала женскиња с белом на четир ћошка завезаном марамом па глави; врхови мараме извиривали су лево и десно са нлећа. На леђих је у жутом, неизбељеном чаршаву носила неку маленкост.