Stražilovo

455

СТРАЖИЛОВО

456

— А ти остани ту, да те никад више не виде моје очи. Неће баба то да чује, већ скочи Белобрку на леђа, па га стишта, све јој клопарају сухе коштурине. Та баба није нико други већ невоља иагубљенога ђенија . . . Па камо се деде Сава Белобрк? Бог би га знао! Изгубљени ђенији су трајнији него прави, па дуже трају и даље доспеју као и — зао глас. Опи не умиру. Њих нестаје, да за час опет гдегод искрсну као вечити Јуда. Сава Белобрк се појавио у Негдину као метеор, да га за час нестане, па је тако и нао у негдинску кронику као — метеор. Негдинди и данас иричају о њему, како је прошао у Негдину.

Ако је још гдегод у свету, зацело уверава тек сад с већим убеђењем -— својим, да је сва несрећа његова, што је само »прост берберин«. Белобрк је, истина, био »но несрећи« берберин; али ако га ко може утешити, нека га утеши његова баба. Она више памти него и сам вечити Јуда. Газдовала је та од истока до запада, од сврх северног до накрај јужног пола у сваком куту и звана и незвана, возила се и бродом и гвозденим путом, кочијама и чезама, ходила по паркету у свили и газила боса по трњу; па нека га увери, ако за њега може биги још каквог уверења осим његова, и нека га утеши, ако за њега од утехе цвеће може кад изнићи, тиме, да браће његове имаде у свим божијим кутовима овог света, у свима круговима људским и да и њих садашњост не разуме. Та, баба му је зацело највернија.

А П 0 С Т 0 Л.

(ПЕТЕФИ.)

XVIII.

ећ је десет лета међу четир зида! А десет је лета и на иољу много, У слободи, камо л' у пећини мрачној. Нарасла му брада, нарасле му власи, А он их је глед'о, еда ли већ седе, Но увек су му се црне чиниле Премда је био већ к'о овца сед, А тек у мраку црно беше све. Већ десет лета, а то њему би, Све као једна дуга, пуста ноћ, И све је чек'о, кад ће сванути? По каткад му се чинило, Да више столећа, да више тисућ лета Има, од како чами и да је И страшни суд већ давно прешао, А земља да се давно строжила Тек ова тамница је остала И он заборављен у тамници. Из срца му је изумрла страст, Сад већ не куне бога, не ропће, Бог му ни на ум није падао, Ни бог ни човек никакав... И туга срца умрла му је, Само је каткад плакао, Највише кад би из сна устао, Јер га је у сну посећивала Узорна она појава, Обожавани дух љубавце му И сад у гробу тако веран још!

Но чим би се пробудио, И драги лик би умах нестао, А роб би плак'о, плак'о, јецао... А што му није долазио син? Он је и сина имао, За што га он не посећиваше? На то сам себи одговараше: „ Јер син за цело живи још, а живи Не могу амо, него само мртви Тек она може, ангел љубави ми. Но син је жив, па ваљда велик већ? Им'о је кад нарасти. Но шта ли може бити с њим? Сироче моје, јадни сине мој! На што те је могла нужда нагнати? Можда си крао, па си обешен? Или си пош'о трагом очиним, Па сад к'о ја под земљом робујеш? II можда баш у овој тамници, Можда си баш уз мене сусед мој ? Ох сине, волшп ли ме бар И сећаш ли се, синко, оца свог ?" Ал ист! шта шуми ? Какви чудни гласи ? Сужник их поче ослушкивати И сав утону у то слушање, Да скоро и не дисаше. Заробљену му душу трже глас К'о сунчев зрак, што цупу развија, И уста му се после десет лета Сад први нут насмехнуше.