Stražilovo

533

ОТРАЖИЛОВО

534

А прича јги ко о томе, Слушамо га од мидина, Као војник стар крај пећи Што 'но радо слуша, гледа,

Кад му момче усхићено 0 бојевих приповеда Од смеја се старац клати, Где жутокљун сламу млати.

г 1/1 • 2/1/1/ V ГГГ> Ј \Ј\{\Г ЈЧ ;.г»-

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. II А II И 0 А Л А М И Л Е В А С И М И 11 А.

[а три недеље после тога био је Лаза опет / 1 ;ЈрТу Б. Таман је хтео да се из гостиоиице некуд крене, кад се врата отворише и унутра уђе његов пријатељ Пера. „ А гле, зар си ти то, Неро ? Баш добро, што си дошао, бар ћу ти усмено рећи све оно, што сам мислио да ти пишем. Али реци ми, тако ти бога, од куд ти овде?" „Та јуче сам добио од Марка брзојав, којим ме нозива, да због неких важних послова иохитам њему." „Па јеси ли ти већ био с Марком?" „Нисам. Ја сам овог часа стигао са влаком, дошао амо у гостионицу, и ту чујем, да си ти овде." „Но то је баш како ваља. Е, па сад седи, да чујеш нешто ново." „Тиче ли се твоје женидбе?" „Погодио си." „Е а ти говори; баш једва чекам, да чујем, шта си свршио." „Знам, да ћеш се зачудити многом чему ; али дај да почнем: Како је цела ствар стојала онда, кад смо се последњи пуг видели, то знаш. Кад сам после отишао кући, па рекао мојима, да сам, наумио да се женим, били су готово ван себе од радости. Казао сам им све, што сам за моју враголанку дознао од Марка, и они су били задовољни са свачим, уверавајући ме, да се они у свему ослањају на мене, па кад сам ја задовољан, биће и они. Тако окуражен пошљем одмах Марку своју слику, молећи га, да са девојком говори о мени, и да ми одмах одговори, како ствари стоје; пак ако девојка буде хтела, ја ћу одмах отићи њеним родитељима и запросити је. Можеш мислити, како ми је било, док сам чекао на Марков одговор. Једва једном стижеми жељени глас. Прочитав Марково писмо, мислио сам, да нема срећнијег човека од мене ; из тога писма сам дознао, да ме је девојка после нашег првог виђења у гостиоиици опет случајно видила и- познала, и не само да сам јој се допао, већ да се он нада, да ће ме баш и волети. Поводом тим саветовао ме је Марко, да је ја слободно могу просити, али да пре но што

(Свршетак.) одем њеним родитељима дођем њему, да се још једном са девојком видим, јер је она код њих." „А ти си се ваздан устезао?" „Баш си враг. Та море иожелио сам крила соколова." „Па онда?" „Сутра дан стигао сам с влаком овамо. Марко ме је дочекао на станици. Ствари сам одмах нослао у гостионицу, а ја се са Марком упутим његовој кући. Разговарали смо ваздан, и укратко да ти кажем, Марко ми је девојку толико хвалио, да ми је већ унаиред честитао. Идући тако таман сависмо за рогаљ, кад иред нас изађе један човек, и замоли Марка, да иде с њиме неким послом, јер му је, пошто је чуо ; да је отишао на станицу, иошао на сусрет. Шта сам знао чинити? Рекао сам Марку, да пође, камо га зове посао, а ја ћу управо у гостионицу и тамо ћу га дочекати. Марко на ово пристане, али пре но што ћемо се растати, рече ми, да ће свакојако боље бити, ако ја не будем чекао на њега, већ да одем сам, јер он, вели, не зна, колико ће се задржати. ,Та теби бар то неће бити тешко. Распитај, чим уђеш у кућу, за моју жену, прикажи .јој се, а остало ће већ доћи но себи. А најпосле она. те и тако очекује, а ја сам .јој о теби толико говорио, да изгледа, као да се ви већ познајете. Слушајући га тако, помислим, како би то лепо било, кад би случајно место Маркове жене наишао прво на моју враголанку. Већ сам унапред замишљао уживање, које би ми спремила њена забуна у онај мах, кад јој се будем приказивао; и то ме је нагонило, да тај Марков предлог радосно примим. Ми се растадосмо и ја се упутих мети. Исмевај ме, колико ти драго, али ја ти кажем, да сам осетио, како ми лупа срце, кад сам ступио на Маркову капију. Ушав унутра наиђем на неког момка и запитам га, је ли код куће госпођа С. Рече ми, да јесте; а на моје питање, где ћу је наћи, одговори ми, да се успнем уз степене, и да закуцам на прва врата с лева. Дођем горе. У ходнику нисам нашао никог, те тако се одмах упутим означеним вратима и закуцам. Кад сам чуо, како мило за-