Stražilovo

661

СТРАЖИЛОВО

662

ни прекидана. Неред бјеше, какав се не да замислити: тЈиђело се, да је сва та људска бића обузело очајно чувство самоспаса, а у том броју мене првога. Сјећам се, да сам зграбио за руку морнара и обећао му десет хиљада рубаља у нме материно, ако ме узмогбудне спасти. Морнар, који, наравно, није могао узети мојих ријечи озбиљно, отргне се од мене; да, ја и сам нијесам наваљивао, знајући, да у том, што говорим, нема здрава смисла. У осталом, пи у том, што сам око себе видио, није га више било. Жива истина, да ништа није једнако трагичности бродолома или пожара на мору, него њихова комичност. На примјер: богати неки велепосједник обузет ужасом, пузио је по поду и силом метанисао; а када је вода, коју су из обиља лијевали у отворе по запаљенијем просторијама лађинијем, за час стишала бијесни пламен, он се дигне, колико је дуг, и повикне громкијем гласом: „Маловијерни! Је-ли могуће, да сте мислили, е ће нас наш бог, руски бог, напустити?" Ну баш тај час блисну пламен још силније и многовијерни јадник опет паде четвороношке и с нова поче метанисати. Неки ђенерао, мрачна, изгубљена погледа, дерао се без престанка: „Ваља послати гласника государу. К њему су послали гласника, кад је била буна у војеним насеобинама, гдје сам сам ја био, и то је спасло неке од нас!" Други господин, с кишобраном у рукама, наједаред је с ожесточењем стао пробадати неку јадну сличицу, која је била ту у бачажи, а писана уљенијем бојама и привезана за свој молбрет. Крајем кишобрана нробушио је нет рупида: на мјесту очију, носа, уста и ушију. То сатарисање спровео је с ускликом: „Нашто све то сада?" И та слика није била његова! Дебели неки господин, пуша, сав у сузама, налик на немачког пивара, није престајао ванити плачнијем гласом: „Капитан! — Капитан!"... И кад је капитан, изишавши из стрпљења, ухватио га за калијер и повикнуо му: „ Ну ? ја сам капитан, што требате?" пуша га погледа с убитијем погледом и с нова стане стењати: „ Капитан!" Па ипак, баш тај капитан, спасао нам је живот свима. Прво и прво тијем, што је у пошљедљи тренутак, док се још могло до машине, измијенио правац наше лађе, који би, идући правце прек бајиру - на сваки начин била прије изгорели, него што би ушла у пристаниште, а друго, још тијем, што је морнарима заповједио, да потегну ноже и да, без сажаљења, боду свакога, ко покуша, да се и додирне једне од двију шалупа, које су још остале — а све остале се сурвале са неискуства пасажира, који су хотјели да их спусте у море. Морнари, већином Данци, са својим енергичнијем и хладнијем лицима и скоро крвавим одблијеском

пламена на сјечивицама мачева, улијевали су насилни страх. Била је прилично јака бура; још је појачала од пожара, који је бјеснио у доброј трећини лађе. Морам иризнати, да ту не би ни помислила већа мушка половина рода људског, да се у овом случају већма показале женске, него мушки. Преблијеђеле као смрт, застала их ноћ у постељама (мјесто сваког одијела бјеху на њима набацани јоргани) и ма како да онда нијесам вјеровао, оне су ми се учиниле анђелима. који су сашли с иеба, да нас осрамоте и да нас охрабре. Ну било је ипак и мушких, који су показали, да их није обузео страх. Сјећам се особито једног, г. Д—ва, нашег пређашњег руског посланика у Копенхагену: он је скинуо цревље, овратник и сјуртук, који је привезао рукавима за груди и, сједећи на затегнутој гумини, махао је ногама, мирно пугаећи своју сигару и гледећи свакога од нас по реду с видом сатиричног сажаљења, Што се мене тиче, ја сам нашао прибежиште на спољнијем степеницама, где сам и сио на један од пошљедњих степена. С укоченошћу сам посматрао црвену пјену, која је клокотала под-амном и бризгала ми у лице, и говорио сам себи : „Ето гле, гдје мораш погинути од деветнаест година," јер сам се био тврдо ријешио радије скочити у море него се испећи. Иламен се сводом надвијао над-а мном и ја сам врло добро разликовао његов хук од хуке таласа. Недалеко од мене, на истијем тијем стененицама, сиђела је мала старица, по свој прилици кухарица неке обитељи, која је путовала у Јевропу. Метнувши главу у руке, шапутала је, чинило ми се, молитве — наједаред ногледа брзо на ме и, је-ли за то, птто је прочитала на мом лицу штетоносну рјешимост, или за што друго. ухвати ме за руку и, готово молећи, журно рече; „Не, господине, нико није у свом животу слободнијех руку, — ни ви нијесте, као што нико није. Што бог рече, то нек и буде — та то би значило, метнути на се руку, а зато би вас на оном свијету покарали". У мене није било до оног часа никакве воље за самоубиство, ну тада из неке сујете, сасма необјашњиве у мом положају, ја сам се два или три пута претварао, као да хоћу да испуним своју намјеру, коју она у мени представља — и сваки пут бацала се јадна старица к мени, да би осујетила оно, што је у њенијем очима било преступом. Наношљетку, ја се застидим, и престанем. Ва истину, на што комендијати у присуству смрти, коју сам онај час држао опасном и неизбјежимом ? У осталом, нијесам ни имао времена, да дам себи рачуна у тој туђииштини осјећаја, ни да се усхитим одсуством јегојизма (што би сада назвали алтрујизмом) јадне