Stražilovo

687

Хаљине Свесла иљеве биле су доста иоабане, коса и брада запунггена, а на лицу си му могао приметити неку тугу. После многих питања дозна пријатељ капелан о садањем стању и занимању његовом само толико, да мора на улици и нос и уста руком да запуши, да се не угуши у тој прашини и варошком задају. То неколико речи било је довољно, да у капелана побуди искрену оданосг к старом другу. Луни се руком по челу и повиче: „гле, то би за тебе добро било!" Са страхом погледи Свеслав на Мирка а у оку му сину нада, али за мало само — види се, да се у њој већ више пута преварио. „Чуј ме само", настави капелан, „не би ли хтео да проведеш неколико месеци у дивном горском крају, у старом замку, који је као гњездо на високој стени подигнут, са сивим округлим кулама, високим крововима, грдним баЛконима, готским прозорима и дивотиим ступовима, једном речи, у замку, какав би у ствари из најпоетичнијег ритерског романа нренео?!" „Шта питаш, хоћу ли?" дода Свеслав мало опорим гласом. Млади свештеник није то ни приметио, већ настави дал>е све живље: да добијеш какву лепу, засебну собу са старинским намештајем, па кад дигнеш избељену завесу, да осетиш на челу свеж, чист, горски ваздух, да у недоглед видиш разастрт, ливадама и шумом проткан, сребрним потоком и реком испрошивен, групом села и градова искићен ћилим — равницу; а баш нод сивом зидином и испуцаном, разном травом обраслом стеном кровове и балконе, улице и вртове, лепе варошице да гледиш, ако нећеш, да тумараш по мистичном сумраку старог, опалог, али још дивног парка, или с удицом у руци да седиш крај прозрачног горског потока —" „Ваш си ми у жицу захвале у души мојој ударио", упаде му Свеслав у реч, „али која вајда, кад су празне речи!" „Само ако си вољан, па је све ту", рече добри "пријашко и метну му руку на раме. „Ствар се у том састоји: недавно паде грофу на памет, да би богату књижницу, коју су му преци у орловском замку подигли, а покојни брат, који је тамо последње дане у научном раду и чудном расположењу провео, — врло умножио, требало ко да је као што •греба прегледи и у ред доведе. Тога ради тражи ваљаног човека. Колико те још из млађих година познајем, за то си као створен. Плата је лепа међутим не знам, какве су твоје нрилике " Почивка коју патер овде учиии, није баш без

узрока била; као нобедилац гледао .је у суморно лице старог друга. Свеслав се замисли. После кратког ћутања иодигне главу, у оку му севну огањ живи а са усана се одби иитање: „ко зна, хоћу ли баш ја добити то место ?" „То ја знам", одговори млади свештеник с пагласком, подигне гордо чело а иреко усана му се иревуче лак осмејак. „Све да гроф и неће — грофица .је господар у кући." За недељу дана носле тог призора зврктиле су кочије доста стрмим путем према орловском граду, чије су високе куле местимице бадале своју сенку по јасном, звезданом небу. У пустој мрачној градурини издисао је овде онде но гдеко.ји само стењак. Капија је још отворена била и кочије уђоше у пусто двориште, где их поздрави лавеж, паса. Стану у једном куту исиод прозора, ко.јијеврло високо осветљен био. На прозору се по.јавише неколико глава, а затим си могао видити, како је малена једна светиљка све јаснија бивала, док се на широм отвореним вратима не показа у свој својој светлости. На вратима се заљуља нека човечина; у једној руци држи свећу а другом заклања очи. Зраци свеће осветлише и ограђеи улаз и степенице, које су водиле на двориште. Човек са свећом у руци изиђе испред врата, а она се за њим само тако притворише, како си по белој спаваћој капици на глави могао познати слику љубапитне госпице. Како је тај човек са свећом иред врата стао, тако је и остао. Сав укочен изгледао је као светац од камена, пред којим гори непрестано светиљка. Главу је имао мало на лево нагнуту, очи полак заклопљене а десни брк круто засукан. У том се чу за њим женски глас, као глас какве крешталице : „та за бога, што не идете доле?!" На тај глас трже се укочени светлоноша, као мртвац, оживљен галванском струјом. Свећа његова осветљаваше сад неприметно чари женског лица, које је сад на отвореним вратима стајало. Као ноћна нрилика, која пред сваким бега, за. мало се само ноказа округло, бело лице, које је црне обрвице подигло а очима све севало од једа. Црна коса извиривала је испод беле капице, од које мислиш да је снег пао. Зановедајући пружила је руку, којом је брзо сабрала белу реклицу на бујним грудима. Али је све то за мало трајало, и оида свега нестаде а црна тама обави врата. Што би други у два три корака скочио доле, то се овај једва одгегао. Силазио је лагано и пажљиво