Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ш т зававу, ав?ж? ш тиш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 24.

У НОВОМ САДУ 12. ЈУНИЈА 1886.

ГОД. II.

Б У Р А.

унце, краљ звезда, из тула свога Огњане стреле бада и сипа . . . Ваздух запаран, густ . . . Пред станом ми Миомирисна не шушти липа.

Ш

Не љуљка јој се ниједан листак, Несносна жега, тешка омара . . . На западу је натуштено све: Модра и сива некаква пара. Облаци тмасти, облаци густи, Вихоре им се црни стегови, У непровидној и модрој пари Као хавети стоје брегови. И већ се чује потмули тутањ, Огњена кола муњевно јуре, Ваздушно море заталаса се И ето страшне, крилате буре. Дојаха холуј на сиву хату И бичем тешким земљу ошине, Г1а бесно ричућ' ка' хавет јури По ваздуху у плашту прашине. Крши се, пуца и одјекује Исток и запад од силног треска, Мислиш, испашће из осовина Кукавпа земља, та груда песка.

Влискаве муње севом севају, Пуцају тешки топови, громи, Ломњава, тутањ, дажда огњана, Као небески свод да се ломи. Ко те увреди, те ватром претиш Људ'ма, народом, животињама? Хоћеш ли ваљда содомске грехе Да огњем спалиш, господе, нама ?! Ако ти ваљда српски народ крив: Прости му грехе, боже милости, По тисућ' лета, а. удиљ горак Пехар судбе му . . . Прости, опрости! Прости му, боже, и нека твоја У бури моћна штити га рука: Та и за прошлост и за будућност Претрпео је дост' смртних мука! .... И преста дивља рика громова, Умукоше и страшне тутњаве, I Га к'о да ј' потои: дажда к'о река, Отворене све небне уставе. Исток с' осмехну ... И ја видим већ Завета божјег знак, шарну дугу, Која са земље као ћуприја Тиче у небо у полукругу.

И свуда радост, светлосг, вееелост, Молитва чиста, песма умилпа . . . Отворим књигу цара Давида II с њиме хвалнм бога свесилна!

Мита Поповић.