Stražilovo

811

СТРАЖИЛОВО

812

инквизиција. Мора да их је страшно зашгашио, кад ни сад, после толико година, неће да приповедају. Кад дакле они, што су тамо били, неће или не могу ништа да кажу о начину, како је Радаја водио истрагу, не можемо ни ми. Толико можемо рећи, да оне страхоте, о којима су на пољу гатали, учинише те је Пери крв у жилама умрла. Скаменио се па не може да крочи. — Збогом, брате, време је, да идем унутра, рекао је писар и пружио руку Нери, но овај не може да своју руку дигне, узела му се од страха, па једва одговори: — Збогом! Кад је писар отишао, пријави се чича Јова стражару. Стражар га упути каплару дневничару. Овај га запита, шта хоће. — Та ето добили смо ова два нисмена одатле из Сегедина.

Каплар узме писмена, прогледи их, па се грохотом насмеја. — Та то су писмена од финанцдирекције. Једно је иа Неру Прерадова, да плати порез, што је насљедио од ујака двадесет ланаца земље а друго на Јову Нрерадова, да плати порез, што је купио ватрењачу неку. Ко је, бога вам, људи, вас овамо у овај пакао упутио? Ено она велика кућа тамо, оно је финанцдирекција. Онамо ви идите. А друго не треба ни тамо. Тамо су само прорачунали колико треба да платите, а то се плаћа у вашем краљевском порезном звању. Идите ви, људи, с богом управо кући својој. Чича Јова се насмешио само. Знао је он, шта пише у тим писмима. Казао је њему домин; али хтео је Пери и ту иајстрашнију лекцију да даде. Нека знаде, шта му страх ваљаде. Нек види, шта све крађа за собом НОСИ. (Свршиће се.)

М И Л К А.

и даха на мору; већ кб чело њено Бјеше силно море миру посвећено. Љубјасмо се жарко! — Око малог брода, С ким лутасмо млади, шикћала је вода Као небројени љунци; њој на крилу Лежаше ми глава, и у њему милу Зјеницу сам гледб, гдје се небо свило, Гдје се модро море мирно зрцалило. Ох, како сам красно у слатку бистрину Њеног ока чито сву морску дубину. Обадва мучасмо; само њена мала Ручица је каткад по мору иљускала: Смијала се млада, кад би ми све лице Ношкропиле оне сребрне капљице! Ох, како смо мирно посред мора стали, Блажени, и сами, сами! нит смо знали, Да је сврхе свему; да ће једном престат На пучини покој; да ће једном нестат У срцу живота; да ће пукнут чаша, Гдје је жедно пила бујна младост наша! 1Пта је данас, Милко? Можда крута зима Простире се данас теби пред очима; Ах! можда онако л'јепа више н'јеси! Можда си несретна! Можда мртва јеси! А ја још путујем нутем лидог жића; Ја уморни путник не налазим пића Овој вјечној жеђи, што ми душу дави,

И грозници грдној, што ми ври у глави. Мира немам. Милко, ни сретнога дана I Гри лажном весељу љуцкога благдана! Мира немам; живим осамљен на св'јету; Вјеру сам срушио, с њом и наду свету; Растукб сам олтар, и од светог плама Студени пепео газим под ногама, Ипак још се борим; груди боја ишту, А ја ћу их казат голе на боЈишту Крвавом. На кланцу сам ћу, Милко, стати, Ал се љуцком стоком нећу пом'јешати. Љубјасмо се жарко! Још се сјећам сада Оних тренутака, кад је златна нада С нама младим хтјела ио мору да лута, Да нас сретне вјерно нрати! Кол'ко пута Сад, када ме живот мори, када стојим У самоћи моје собице, кад бројим Трептећим бројев'ма, што ми душу сјеку, Ове мутне часе, што ми редом теку Пред очима мучним као мутни вали Пред сјетном и хладном ст'јеном на обали, Тад мислим: на мору кад сам с тобом стао, У срећу сам само онда вјеровао! Па при успомени оне давне среће Низ мртви ми образ тајна суза тече! Јосип Верса.