Stražilovo

817

СТРАЖИЛОВО

818

„0, ти филозофе, ти чујеш и како трава расте", одговори му она с веселим осмејком. На такав призор морао сам баш коња зауставити. Еад ми речи — а биле су ческе — до ушију донреше, брже боље употребим ту лепу прилику. Скинем учтиво шешир и повичем у башту: „Здраво да сте, земљаци!" Не знам, да ли сам их као што треба ословио, али ми не дође ништа друго у памет из идијома мојих славних предака. На мој глас се обоје тргоше и погледаше нрема мени. Човек ме мало љубопитно и неповерљиво мерио, а онда се слободно приближи загради. Девојка остане, где је и била. У неприлици мало је поцрвенида, али је ипак милокрвно на мене погледала. ■ „Хвала, господине!" рече ми човек мирно и дода: „из Ческе?" „Баш из отаџбине Већеслава. Нисам се ни надао, да ћу у овом изгубљеном куту Хелвеције материнске гласе чути." „И ми се ретко виђамо са земљацима", примети човек сухопарно.

У опште сам нриметио, да га изненадни сусрет са земљаком није баш обрадовао. Но ја. се нисам дао од тог застрашити. Неки унутарњи глас ме подбадао, да се и преко воље приближим тој девојци, баш преко воље њеног чудног друга. „Па откуд ви у том удаљеном крају?" упитам Г& Д9ЈБ6. „Ја сам ту већ више година", одговори ми с неким избегавањем. „Па лепо сте се ту сместили. Гле, каква красна алтеа!" додам дипломатски и као стрела скочим с коња, да се изблиза задивим цвету. Сад не остаде упорном земљаку ништа, већ да ме учтиво позове у башту. Вежем коња за једну летву и уђем унутра. Тамна ми је нека мисао говорила, да се најстрожије инкогнито држим. Па и мој домаћин не нађе за добро, да себе или своју другу прикаже. Та ми се приближи сама с природном грацијозношћу, пружи ми нежну ручицу ипрозбори: „добро ДОШЛИ, господине!" (Наставиће се.»

СУМОРАН ДАЕ

Киша сипи . . . У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, иоља пуста У мртвилу све почива, Нигди нема створа жива. Свуда пустош и досада Царује и влада; Лозмица 5. јуна 1886 год.

Нити срце што-год жели, Нит се чему нада. Расејано ноглед блуди, Тромо иду часи, Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи Одјекују на далеко . . . Мора да је умрво неко. Војислав.

ИЗ СТАРОГ ВЕКА. I ПРБО ОГЊИШТЕ.

■ ред влажном пећином у великој стени се'дила је на грубом камену звездоока Сила, недоглед Јојових жеља. У наручју је држала своје ббно чедо, увијено у меке животињске коже. Лице ббиог детета било је знојавно, као зидови пећине на великој врућини; а дисање му је било врело и испрекидано, као у јеленчета, које ловци гоне. Мати га је мирно љуљала на крилу; час по га је пољупцима умиривала, кад је почело горко јецати и стењати; а уз то је од Бога живота молила милост за своје чедо. — Отићиће ми и дете за оцем својим, Јбјо, —

рече тужно човеку, који је уз њу стаЈао ; па кад и њега изгубим, нашто да ја још живим? — Не говори тако, Сило; видиш, и дрво изгуби свој нлод, али роди на њему наиово други; тица, кад јој излете тичићи, гради себи ново гњездо и наново леже; а и мала травка доноси сваке године ново семе; па зар само ти да се не умеш утешити ? рече човек, и звук дубоког му гласа помеша се са песмом мале тичице, која је на грани невала. Прастара шума орила се од умилне песме тица певачица, а велики су лептири летили по плавоме зраку, као да цвеће лети; тако су облетали и вијали један другог око Силе; час по су слетили да се играју ч ел0 ае них ногу са меком травом и ша-