Stražilovo

855

ОТРАЖИЛОВО

Кандауле Се на ове речи грохотом насмејао. И смеј је његов страховито одјекивао са иустих зидина грдне дворане. — Да ниси мало дубље загледао у чашу, друже, те ти ватрено пиће узбунидо памет, иначе ми не би доносио тако чудие гласе, а да не размислиш, да те луда шала главе стати може! — Погледај ову златну траку са драгим камењем! Није ли ти то жена носила?Ти си јој је поклонио. Она ми је нривезала на руку, да новерујеш мојим речма. Њена лепа уста изрекоше над нама страшну пресуду, да је једаи од нас излишан на земљи. Још се већма насмеја Кандауле, кад угледа златну траку. Све му сузе иду од тешког смеја, да ниси могао разазнати, да ли плаче или се смеје, да ли се сам себи смеје, што је тако слено могао поверовати својо.ј жени и нријатељу своме, или плаче, што се љуто преварио те је у исти мах изгубио најдрагоценије благо: љубав своје љубе и пријатељство онога, који му је од поданика био најмилији. Гиг је стајао нренеражен пред јбим . Сабља му је дрхтала у руци као лист, кад га ветар заљуља. Требао је презрети свог противника, а оно гле, он га је у овај пар сажаљевао. — Гигу! — проговори краљ, кад је савладао тешку душевну борбу — нека буде све онако, како она хоће, немам више зангго живити; већи сам нросјак него путпик, кога су похарали. Што без прекора идем у наручје смрти, доказује, како сам силно љубио жену своју. Кажи јој сам, да ми је последњи уздисај био име њено. Али нећу да се твоја рука, која је моју као пријатељска десница некад стискивала, нећу, да се та иста рука мојом крвљу укаља, и зато што сам те поштовао и ценио, нећу, да грех моје смрти на твојој души остане: сам ћу себи живот одузети. Нека буде све, штогод сам имао, твоје. Иди, дозови неколико саветника ! Зашто се устежеш? Не бој се, тајну ћу краљичину ја у гроб однети. Посљедњи изданак Хераклида често је већ гапао као младић смрти на сусрет на крвавом бојишту, неће се ни сад плашити ње; та једини је начин ово, да избегнем мучку смрт; шта бих имао ја отуд, Гигу, кад би ме из потаје убили ? Раскинуо бих само једну жицу женских сплетака. Ако одрубим твоју главу, нићиће стотина других место ње; онај, који ми смрт жели, неће се страшити, да ми успе отрова у пиће, да ми отрује јело. Кад ми рука моје жене већ не мозке бити место, где ћу мирно почивати, положићу у крило вечнога санка тешку моју главу, што је препуна мучних грозних мисли. Нерјаиик испусти оружје. Сав гаиут рече: Ло С. 3. с ма/јарског.

— Прости, Кандауле! Љубав, коју је жена твоја до крајности довела, одузе ми памет. — Љуби је и даље, Гигу, та она ће бити твоја; — и кад се буде хватао сутон, кад јој ти на недрима успочиваш, спомени и мене кадгод пред њом. Али сад иди, и дозови њих неколико мојих верних. 0, ташта речи! Зар има човек своје верне, кад га је и онај преварио, на кога је најплеменитије осећаје душе своје трошио! Краљ загрли перјаника и нежно га доведе до врата. — Ти си ипак бољи од многих, рече, — јер други, да је добио овакав налог од лепе жене, мучки би ми одузео жцвот; али ти ми донесе две сабље, да се меримо. Ти си тачно хтео да испуниш налог: један од нас. Да зло ли познајеш женске! Али и није чудо, та досад јој и не виде обест од силне лепоте. Ја те ипак не кривим, Гигу, ни тебе ни њу; ја сам крив: зашто сам се хвастао са срећом својом а заборавио, да онај, који се тим ретким даром вишњих богова хвали, губи милост небеских, а с њоме губи све и сва. Жури дакле, насљедниче! Време ми је кратко! Гиг оде, као кад кога судба гони каквој мети. Ие прође дуго иа се врати са неколицином саветника, нремишљајући у себи о Кандауловој судби. Кад ућоше у дворану, — као да је баш тај тренутак чекао — нрободе се краљ својим мачем, који му је на бојишту толико пута спасао живот, из груди му на широком отвору појури врела црвена крвца као клетва, као тужба. Краљ се сруши о тле. Кога куне? коме да се потужи? И гле, навлачи силом осмејак праштања на бледе усне: Гиг нека ми буде наследник, тахо хоћу! изусти у последњим мукама пред сведоци. И као што сунце, када седа, баца своје последње зраке на околину. погледа и он још једанпут своје дворане — и на очи му се спусти вечна ноћ. Како је чупала своју лепу косу краљица, кад јој дворкиње донесоше тужни глас! Како је. кршила беле руке! Али кад је остала сама у дворани, извадила је свој најскупоценији, најлепши простирач, да застре њиме постељу. И пре но што је пун месец послао своје прве зраке у одају њену, младић од Синопе био је краљ Лидије и господар најдражег блага Кандауловог. Но млади краљ иије могао дуго почивати на белим грудима своје леие љубе, дође доба да се ратује и он оде на бојиште, откуда му само главу донеше натраг. Асур-бани-пал, моћни владар асирски, послао ју је младој удовици Гиговој, да се лопта с њоме, кад јој буде дуго време. н.