Stražilovo

851

СТРАЖИЛОВО

852

дан по више пута догађа, опет ништа пе губи од своје свежине. Али за час сунце зађе а облаци се навукоше. Познаде мене. Чинило ми се да се још више намргодио него пре. Уједно сам познао, да и тај горди човек, који се другом јарму противи, опет пред нечим главу приклања — пред нечим тако малим, да се пред тим ни стабљика цвета поклонила не би — пред ружичастом папучицом веселе женице! Излет на острво био је готов догађај а сваки отпор младог човека против мог услова, да се ја побринем за чамац, оста без успеха, кад га је жена ласкаво загрлила. Оборио је главу. Морао сам све своје и Јаковљеве силе употребити, да до недеље чун буде готов, који би ма из далека био налик на онај, што би лепу земљакињу изненадити могао. За скупе новце најмим лађицу за излет, какве је у месту било; свуд около наместим венце од цвећа, да би се стари колорит застрћо. Испало ми још за руком да нађем рибара Талијана, вита стаса, црне косе и очију, кога помоћу шареног платна и широких трака лако претворим у гондолијера, каквих имаде на слици красне Венеције. У недељу у заказан час чекао сам их по уговору крај обале. Био је врло леп дан. Преда мном се колебао искићен чун на равном језеру, те је тако сад лево сад десно замакао узка од цвећа у бистру воду. На иредњој страни био је импровизовани гондолијер, метнуо руку на очи, па гледи далеко, далекоГлатко језерце лежало је пред нама; грдне стене пламтиле су у сунчаном жару а над њима се савијало плаво небо но ком се тек гдегде као паучина танак, лак облачић обесио. Ваздух је био пун мириса и свежине; звона са звоника разлегала се по свој крајини.

ИЗ СТАР

одвећ мало бриге, те му је тако доста времена преостало за весеље; а најрадије је нразнио феничке крчаге у друштву свога љубимца-перјаника, делије Гига из Синопе. Није било краја весељу и шали, кад би се њих двоје састали. Та краљ није имао никакве тајне пред својим перјаником! Често би му говорио о својој бајној љуби, о ћерци мизијског краља, па није имао доста речи, да опише чар и лепоту младе краљице. У Гигу би тада почео да кинти извор живота, и да се извор ие би лрелио,

Нисам дуго чекао. Брзо сам видио на песковитој стази пар људи, који се амо унутио. Она је била данас врло укусно обучена. Од ружичастих ципелица до вештачког лептира, који је над меком косом у цвећу од сламног шешира шарена крила раширио, све је на њој тако дивно намештено било, да ни најпојетичнији кројач не би дражесније пролетње одело измислио и удесио. Муж јој је био у обичним црним хаљинама; и ако озбиљан, чело му је ведро било а обрве у природном стању. Баш се видило, да му се- спољашњи изглед према приликама равна. Кад су већ близу били, извукла је руку своју испод његове и пожурила се напред. Претећи прстом повиче издалека: „то је дакле ваш услов? Нисам мислила, да умете тако да доскочите. Свој део програма, који сам вам уступила, тако сге извели, да се ја са другог стидити морам." Одговорио сам јој, умереним тоном. Чуђење, какво се у њеним очима показало, кад је стару барку лепо окићену видила и сујетног гондолијера, који је сад већ весло промолио и свом снагом опробао, изазва ми нреко воље осмејак. Муж јој се међутим сасвим мирно приближавао. Кад је моју гондолу .видио, очевидно му се није допала. II речи му потврдише: „на што тај издатак? Исто бисмо се тако и обичним рибарским чуном нослужили". „Зацело и индијански канот", рекнем пола у шали, пола срдито. „Али ми изображени Европејци можемо себи — па још у недељу — дозволити тако невин луксус." Сместимо се сви лепо у лађицу, њих двоје седну на носледњу клупицу а ја према њима. Не трајало дуго а чун нас је већ носио ио тихом, равном језеру. ^ (Насгавиће се.) ОГ ВЕКА. ДАУЛЕ. да се не би заборавио и издао, Гиг је обично ћу" тао, као да омаловажава чари лепе краљице. А у срцу младога јунака из Синопе пламтилаје баш најсилнија љубав спрам лепе жене, али је био сувише попосит, а да злоупотреби топло, несебично пријатељство свога заштитника, ма да је добро спазио, да се и краљичин поглед често заборави на њему. Но и имао је шта гледати на младоме иерјанику. Природа га је баш створила за краља. Што ћутиш, Гиге? — викну једном краљ на њега, када му је вино узбунило крв. — Зар не верујеш, да је моја жена најлепша жена на свету ? Младић се осмену.