Stražilovo

887

СТРАЖИЛОВО

888

остаје нам ево још овај један час. Ви ћете ми опростити, ади дозволите ми бар сада при овом можда вечном растанку, да вам кажем, да иас љубим . . . обожавам . . . — Господине Драгољубе . . . — Јест, јест. Дуго већ трпим; дуго је, како се слажемо у начелима својим, те како на књижевном пољу једно друго узајмно потпомажемо, дуго је, како се гледамо само као другови и раденици. Па време је, да вам кажем ббл душе моје, моје осећаје, моју љубав!.... шта, ви обарате очи? Љутите се можда? Ој, ако је то, ако вас овако нехотице увредих, опростите мојој дугаи и срцу моме, које не може бар јога једап час да оћути, те да онамо у бојним редовима :«1 навек умукне. . . . Опростите .... Опростите.... — Та ја вас љубим . . . љубим . . . Звездице опет прозрегае умиљагим очицама својим, и умилно се насмегаигае, кад угледаше двоје драгих у блаженом загрљају. . . — Ој Анка! У убојним ћете ми редовима ви бити најтврђи штит. Вас у срцу носећи, а дух вага у мојој души, бићу капо челик чврст, кано лав снажан. — Еј, да нисам негато таква те да ие мислим онако, како говорим, рекла бих вам, да се оканете јуначке те намере, али »Не, ие, ви ме нећете на то гонити! Идем, идем за вас, за Српство ! Отац вага, који не може да ме гледа очима, ваљда ће ме оида нригрлити оиет као сина, када се из војне вратим као ратник, као његов друг! Замраза је нагаа мала али је оп тврд као станац камеи. Сећате се још, како се оно па последњој играпци споречкасмо. Од онда смо крвни непријатељи, као гато то он вели! —т Попустиће већ. — Али, време је, да се иде. Остајте збогом, мила моја Анка, да бог дА, да се скоро састанемо! Но нре него што се растапемо, хоћу да сам на чисто. — Љубите ли ме од срца и искрено, постојано?« — Љубим, љубим ! . .. . — Можете ли се заклети? — Могу. Та кунем ти се, мој Драгољубе, да те љубим, да те никада нећу заборавити, нити ћу престати љубити те, док нас гроб не растави. — Сад си моја! И младић је страствено притиште на груди, пољуби у чело и уста, па узвикну : — Збогом! . . ..

— Збогом .... задршће на Анкиних уснах а Драгољуба нестаде у густој тами Анка је дуго гледала за грање, које се повијало од журнога хода Драгољубовог, као да и оно хтеде рећи: — Збогом . . . збогом. . . II. Драгољуб је свргаио философију, баш је онда положио последњи испит, када је букпуо у Србији рат. Одушевљен и одан Србин, није могао да одоли силном иагону, а да и он своју крв не пролије на бранику српске слободе у најодлучнијем рату. Вила је 1876 година Сваке је године о расиусту долазио Драгол>уб кући својој мајци и сестри, јер другог никог пије имао. Кадгрд је долазио кући, увек је најлепше тренутке проводио са лепом Анком, дивном том духовитом девојаном. Но имао је Драгољуб јога некога, кога је свом дугаом волио, имао је побру Светислава. Светислав се одао лечничкој струци а био је младо лепо но и лукаво момче. Кадгод је Драгомир одлазио Аики у походе и оцу њеном, увек је с њим игаао и ириспи му пријатељ, његов побра Светислав. И Свегислав је млого обилазио око Анке и удварао јој се, и отац њен, аристократа господин Никола врло је радо гледао Светислава, —- њему је то врло годило. Но видио је Светислав, да му је главна циљ силном напрезању унигатена, јер се ио спољашњим знацима могао уверити, да Анка Драгољуба свим срцем својим љуби. Нужно му је дакле, да уклони побратима са стазе, којом треба он да нође. Како ће? Хоће ли сплетком? Не може. Драгољуб је чедан, добар, погатен и ваљан, ниједна сенка неваљалгатине не може помрсити његово поносно мушко чело, ниједну реч није могао на њега изнети ни најцрњи му душманин. Морао је пронаћи друго средство, други начин. Рекосмо, да је те године у Србији букнуо рат. Баш су пре тога Драгољуб и Светислав дошли били у завичај свој К. Драгољубу није много требало. Срце му је и онако силно било за род свој, а још два три прдстрека Светислављева, па готов Драгољуб,