Stražilovo

889

СТРАЖИЛОВО

890

да похита на бојиште крваво. И Светислав ће с њиме. Да ли и ои, што род свој више свега љуби. * * •XСветислав је пре тога већ био код пуковника, саопштио му намеру своју и рекао, да иде у рат. — Шта, шта? — Да, господине пуковпиче, идем да лијем крв за браћу, за узданицу нашу! — Е, јесте ли чули, то ми се допада, то ваља. Бј, и ја бих, али сам изнемогао, клонуо. — Полазимо. . . — ЈТТта, полазите? Зар више вас? — Јесте, ја и Драгољуб! — А, за тога је баш добро; тај надувени надрн-књига, што све хоће боље да зна. Видите, тај ми се младић баш ни иајмање не донада. Страшно је охол, горд; хоће увек да има ираво, увек ти се он шепури а и не помишља, да му је тек двадесетпет година, —дакле жутокљун — ха, шта ви велите? — Оно, господине пуковниче, кад би зрело ствар пресудили, готово да в и имате право ! — Е, ето еидите, та сваки ће ми човек то занраво дати, сваки паметан, велим, човек !... Ај, ај, иа и оп иде, а? — И запали свој д^ ги чибук, а дим се у лепим бурмама стане вијугати нрема таваници лепе собе. — Господине пуковниче, још нечега ради сам ја до вас дошао. — А шта ли ће то бити? Де да чујем, јуначе! — Опростите ми, ја нисам вешт, да много околишим, него вас ево отворено молим, да ми за годину да.на, кад се вратим с бојишта и свршим науке, дате вашу јединицу, да ми буде љуба вереница. — И тобоже стидљиво обори очи доле, а потајно испод трепавица стане мотрити лице и израз очију у старог пуковника. — Моју кћер, — Анку? хм. .. хм ... Наста мала тишина. — Иисам — продужи пуковник — баш много о вама добра слушао, искрено вам кажем; али — младост лудост. Даћу вам своју јединицу. ТТо повратку свом бићете Анки мојој муж и заштитник. * Ево га већ код Драгољуба. Драгољуб га је дочекао као свога искреног и јединог пријатеља. А како и не би! Та заједно су одрасли, заједно учили и мучили се.

— Већ је време, друже! — Да, одговори Драгољуб. — Ти си сетан, жалост ти из очију вири, шта ти је? Откри срце побри своме! — Еј, Светиславе .... — и дубоко уздану. — Реци, реци мепи, пола ће ти туге одланути. — ТТа рећићу ти. Ти знаш, брате, да љубим и да сам љубљен; овај ме час раздваја од свега, што на свету имам. Мајка ми је болна; сестра у ■ бризи за мном и за матером, самохрана, па онда Анка ... — А да, Анка !... — Да, да. Ој, Светиславе, теби се могу поверити. Та коме ћу, ако теби нећу? Ја је љубим, побро, тако је љубим, — али ти то не разумеш, ти не знаш, какви су то боли, отргнути се од оне, коју нам душа и живот воли; моја је душа тако занета њоме, да сам . . . . — уздану тешко и дубоко, да — али шта да ти говорим; та ти си бар ваљда слушао икада за љубав!... Па му се ту две три сузе и нехотице скотрљаше низ лице, а тако иобледи. да је срце и у Светислава задрхтало и нехотице. — А твоја мајка? — Моја мајка ! Јадна моја мајка! Али шта знам, натраг се не може, она ми одобри са благосдовом то, што наумих.... — Па хајдемо дакле, крајње је време, кола нас на крају места већ чекају. — Хајде! ... — Пођи!... — Чекај, матери и сестри збогом да кажем; ко зна, можда се више никада нећемо ни видити! — А, шта говориш! тешио га је побра, а у души је мислио: да бог да ! Драгољуб је отишао мајци, клекао је уз иостељу њену, а она му је болну своју руку метнула на поносно чело. — ТТа баш идеш, сине? — Идем драга мајко! — Ој не иди! цикну му сеја, и паде па колена крај јединца брата свога! — Зар да будем издајица? — Коме? Зар нама ниси неверник? Зар твоја мајка не лежи, зар самохрани писмо дуго били, зар... ах брате, брате, нико ти за то неће рећи хвала. Драгољубово срце задрхта. — А зар нисам дужан пепелу праотаца наших, зар не чујеш, како ти сваки лахорић, сваки поветарац, свака травка, орошена крвљу, вели: