Stražilovo

897

СТРАЖИЛОВО

898

у изборима! Али није ни чудо, што нису. Од куд ће младом човеку бити нозната страна књижевност — та једва познаје и своју. Он ухвати оно, што му падне шака, и с најбољим расположењем преводи онаке ствари, које немају вредности ни у оригиналу. Ретко је да се нађе свеснији момак, који набрзо уме да одели зрно од кукоља; е, али тај показује већ, да ће временом бити и јунак. Још нешто, што се тиче превода. У нас су јако распрострањени страни, оссбито немачки листови. Ночетник чита какву новелу у таквом часопису па му се свиди. Брзо се реши да је преведе; али чим у натпем листу угледа света, одмах добије уредник са свију страна изјаве, у којима му се замера, што штампа оно, што је већ „сваки" читао у оригиналу. А лист треба на време да изађе, а уредник нема рукописа, а претплатници имају права да дођу до оног, за што су платили, а, а, а новада се нема, да се награди оно, што је вредно, те тако — ух, неприлико! На другом месту у књижевном листу стоји „за поуку". На том је пољу јопг мање коло ваљаних раденика. Мало, врло је мало њих у нас у којих је та способност, да као мислиоци самостално тумаче, а баш и решавају, научна питања. А ти људи налазе за свој рад с друге стране наплате, те се слабо, и више из милости, обзиру на лист, који такође има девизу „за поуку". Услед тога су дилетантизму широм врата отворена, и ниједна рубрика у листу није тако поплављена преводима и прерадама, као баш рубрика „за поуку." А та је рубрика тек потребна. Стручних листова ми немамо — не би доживели ни трећи број, јер не би имали нретнлатиика —, с тога се морају у „књижеван" лист доносити и чланци ноучног садржаја. Зашто, каже се и само: поучен бити, не шкоди ником, напротив. Али у лист морају онда ући чланци — ако и преводи —, лаким стилом написани, јер се не нуде стручњацима, већ лајицима, не-стручњацима, широј публици дакле. А то је баш оно, пгго у нас пема; ја знам само једног научењака, ком и тај начин нисања иде сасвим од руке. Већином су ти чланци писани врло тешким стилом. Писац или држи да би му чланак изгубио блесак на-

учности, кад га не би трпао страним речма и терминима, те тако у читаоцу тек замрсио појам о предмету том, или нема пи сам чистога појма о предмету, који хоће да „тумачи," ма да су пред њим отворене и дебеле и танке књиге, из којих црпи чланак „за поуку". Зато и јесу такви чланци најслабија страна сваког листа, и још је права благодат, што се — тако ретко појављују. На трећем месту, као неко сироче, стоји „за књижевност" ; онај надимак дакле, који целом листу даје обележје, онај је скљукан на крај. Али се та рубрика ипак поноси. У самом листу одељена је својим лепим именом од „забаве и поуке." Шта улази у ту рубрику ? Еритика и чланци полемичког садржаја. Али критика но себи није књижевност, она јој је тек само неки контролор, и да књижевности нема, не би било ни критике. Ипак је важна, и то те како важна; само што они, који се нод њеном заставом боре, забораве често на достојанство и своје и заставино. Није ми намера да критизирам критику — хоћу да! У осталом, шта мислим о њој, рекао сам укратко у почетку ових чланака. Али свакако се мора упозорити свет на околност, да се баш рубрика „књижевност" понајмање негује у нашим листовима. Критике су или сувопарно прежватање садржаја дотичног дела, или се баве личношћу пишчевом; врло мали проценат је иосвећен правим захтевима књижевности. С тога би требало, да се сам уредник ода тој рубрици, — он и тако мора бити критичког ока — те да је негује свом душом својом. Тако се може одржати критика на висини свог позива, а да се не окужи гадом, којим је доста већ окужена књшкевност наша. И баш зато, што је задатак уредников, да критици очува достојанство, зато не сме у свој лист примати оцене на своја дела, биле те оцене повољне или неповољне. И.ма и других листова, па нек у њима излази та критика. Иначе, ако уредник не би узео на себе, да негује „књижевност", ко би му био раденик на том нољу ! Врло. мало њих. Истина, кад би дозволио, да улазе грдње, онда би се раденика и ратосиљао; али онако... Милан Савић. (Наставиће се.)

Г Л А 0 Н И К. I 146. св. Летописа и да је дао и шта за 147. св. Летописа у (Матица Сриека). Књижевни одбор држао је 25. н. м. сед- штампу, затим да је изашла и 0. св. Књига за народ из заницу, на којој је урађено ово: 1. Прочитан је и одостоверен дужбине Иетра Коњевића. 3. „Роман украђеног детета" записник последње седнице. 2. Секретар јавља, да је изашла од безименог писца издаје се на оцену Милану Андрићу и