Stražilovo

883

Којим слатким пламт'јаше одсјевом На твом лицу чиста душа твоја, Кад одјека вечерње молитве 11х> бистром се зраку разл'јегаше! Бијаше се вода утишала, Само при крај поред наших нога Уморни нас поздрављаше талас; Галеб-тица јоште кад и када Непомичним крилом дол'јеташе Зачуђеним гледајућ нас оком. Сјећаш ли се? Осамљен на мору У свом чамцу један стари рибар Нознату је пјесмицу певуцб; Нешто ипак, нека слатка сјета, Неко чудно, мирно невесеље Са старчевим м'јешало се гласом: Можда тајна злаћанијех жеља, Можда јека прошасте младости, Можда спомен милих покојника Са старчевом илет'јаше се пјесмом. Ох, како је у срцу дирала Мелодија слатка иевесела! Сјећаш ли се? Одсвуд се дизаше Тако сјетна пјесма к небесима: И са глатког номорског зрцала, Са долине, са далеких гора, Са вечерњег на црквици звона, И с дубине твог чаробног ока, Одасвуда тајни глас се дизб Кб молитва тиха без границе.

Мукло, дршћућ', у борби са срцем, Слушао сам ову тајну химну, Свеђ у твоје очи гледајући, Свеђ зачаран од љепоте твоје. — На молитву! — свуд се разлјегаше. — На молитву! — глас ми дол'јећаше Кано слатки позив са обзорја, Кано вијест слаткога проштења. Ох Маријо! Зашто у мом. срцу Не мож' света химна да одјекне ? Што у души не храним олтара Посвећена миру и блаженству? Ево мене и младости моје, Ево срца, справан сам да љубим, И да плачем сузом очајничком, И да трпим док устече в'јека, Али само мојој јадној души Дајте мира, само мира дајте! Кажите ми, ви, што сретни јесте, Ви, нгго знате смиљем и босиљем Сипат стазу умрлог живота, Ви, што вашој вјерујете срећи, Кад се смије на површју вина, Кажите ми, каквом ћу молитвом Нред престоље изић', које влада Над покојем и над борбом душе? Кажите ми, па ћу пламен бити, Борићу се, све ћу жртвовати, Чист да будем кб сунчана зрака, моро пасти на бојишту! Јосип Ворса.

ПОБРАТИМ НЕВЕРА. НОНЕЛА Н. М. МИЉКОВИЋА

| оћ је. . . , ,. -П 1 ?* Мили поветарац тихано се титра на грани са зеленим лишћем, а лишће међу собом пријатно шапће. Бледи се месец скрио за завесе густих облака, а гдекоја звездида као око у какве красојке провирује каткад лукаво на земљу. Све је тихо, све је у дубоку сну . . . Велика и лепа кућа госнодина Николе, окружена разним лиснатим дрветима, пије светла, пего тавна и мрачна. Господин Никола је пуковник у миру, врло напрасита карактера, човек најстрожијих пачела, по богатству аристоврата, а главом —? Оп заповеда, његово бело мора бити бело, па ма то било модро, жуто, зелено или црно. Еад што рекне, ту је тачка и даље се не може.

Његова је воља гром, а реч муња. Још је у давном времену стекао блага довољног, те су га у К. држали за врло богата човека. А нису се богме ни варали: Никола је богат, врдо богат. По војнички одгојен није имао особите љубави ни наспрам своје јединице, своје Анке. Анка је младо девојче; баш је тада улазила у седамнаесту годину. Није била од првих лепота; али је имала лепе граорасте очи, беле зубиће, леп и правилап нос, пуначке груди и угледан стас. Па што јој није достајало у лепоти, падокнађавала је својим изображењем и начитаношћу. Свршила је са најбољим успехом вишу женску школу, те је говорила француски и добро немачки. су је класична дела занимала врло