Stražilovo

881

СТРАЖИЛОВО

882

И већ удешавамо песму, да још поиздаље иоздравимо Ледиице и Ледиичане песмом, гласницом мира и љубави, . . . и старешина чете нам јуначке таман да даде знак, да почнемо,... а сасред пута поздрави нас неко гласно, искрено: — Добро дошли, .јунаци! Изненадисмо се, на тек ако је неколико несигурним гласом примило реч добродошлицу. Пред нас изађе с неколико корака човек, а држи шешир у руци, иа му се са седом косом на голој глави заиграо планински поветарац. Око њега и за њим чопорак деце. — Добро нам дошли! — опет ће он. ■—• Боље нашли! — одговоримо ми сад већ мало поузданије. —- Јесте л' се уморили? — Тек се разиграли, деда, — одговори неко. — Како би се уморили, кад нисмо још ни на ио иута до Косова, — дода други. Старац се насмеши. —- Далеко је, децо, до Косова! Него ме иослао наш појка, да сврнете к њему. Тамо вас чека и његов господин сип. Аха! Један од наших учитеља! — Хајдмо ! Хајдмо ! Ура ! — »Иди, туторе,« (ја сам, знате, тутор), »иди«, рече ми наш појка, »деца ће бити уморна, па да их дочекамо, нек се мало поодморе«. И

ја ето дођох! А ви, дабогме, нећете учинити друкчије. И опет одговор громовит, сложан: — Хајдмо ! Ура ! Беше то тако искрен одзив, така радост, да није већа радост ни онога дана, кад се о одмору школском кући иде, па угледаш црквену кулу свога сеоцета, а замишљаш себи, како те мати ишчекује на кућним вратима. — Овако су ваљда стари Словени у прастаро оно доба у славу Радгоста свог дочекивали миле госте и путнике. . . Само још да је ту хлеб и со! — нриметиће Јова. Заори се несма: »Заставе се наше вију...!« Толико грла, а мислиш, ј е д и о пева! Толико срдаца, а мислиш, једно бије! Све, што је живо у селу, изишло пред кућу, па нас дочекује. — Добар вече! — Добро дошли! Што ми дубље у село, то око иас и за нама све већа чета. 'Гу је и женских и мушких, и људи и деце; па се деца узвриштала, те покликују и иодвикују. А ми корачамо, као да смо тај час пошли из школе, орни и одморни. Него и деда тутор се не да деци, већ удесио и он у нрвом реду с нама, па кочоперан старац не упушта корака.

(Свршиће се.)

ИЗ МОРСКИХ ЕЛЕГИЈА. ИЗ НИЗА III. БРОЈ 3.

ономе камену си стала, Танка Мар'јо, и у тихом мору Твоје витко цртало се гјело. Гледб сам те, нит сам зборит знао; Знб сам само блаженство уживат, ПГто си моју младост овијала Миомиром твоје красне душе. Сјећаш ли се? Са сеоске цркве Сјетни звуци вечерњега звона Кроз тишину благога залјева До нас младе тихо дол'јетаху. Сјетни звуци! још вас се спомињем, Кад сам сједб иоред оног чеда И у чудној замишљен сањариј', Слушајући гдје се звучна јека У црвсном губила сутону. Још и данас, у мојој осами, Одјељен од људског иобратимства,

Када сунце залази крваво, Када станем стрепећ нанрам ноћи Сузним оком иштућ бар утјехе У сномену бујне ми прошлости ... Чини ми се, преко сињег мора, Преко гора, до мога прогонства, Сјетног звона јека се разл'јеже. Танка Мар'јо! На онај бих камен, Откле бистри сутон смо гледали, Своје мучне кораке свратио, Да ми душа у твом оку плива К'о у мору одсјев неба сјајног! Ту си стала; твојом илавом косом Тај вечерњи играо се лахор, И у лице задњом те је зраком На растанку сунце цјеливало. Које море мира и блаженства У дубини лежаше ти ока!