Stražilovo

955

СТРАЖИЛОВО

956

Не имао пољског берићета, ни у дому од срца порода! Рђом кап'о, док му је колена!" Тешко оному, на кога падне мач и топуз Марков! Тешко оному, ко и онда клетве те пе буде чуо! Овамо-те, грешници и издајице, ако још имате бога и савести у себе! Падајте на колена поред овога врела сарањене српске идеје, сарањене ал не умртвљене. „Кајите се, док имаде дана, док је доба, дјецо, кајите се; кајите се, док није позвана душа к оном', који небом тресе; кајите се, јер земаљског стана тијек измиче бјегућ, кајите се; кајите се, јербо зора рана наћ' ће многог, куд за вазда гре се, Кајите се . . . Доћи ће час, доћи ће извесни час, — мора доћи! . . . Поред Раде, а тик уз раме његово стала Славујка. Привила се уза њ тако нежно, тако поверљиво, као вити бршљан уз зелени бор. Поглед јој се упије час у кивот, па је тако побожан, тако сетан, час га упре у лице Радино, као да га пита нешто, па иа њему чита и са њега прича све гтоуздање и пад племеиите душе нове Косовке девојке, која неће с кондиром у руци и хлебом пребелим блудити по нустом Косову, да по крви гази и премеће мртве јунаке, на да тражи свога војна вереника. Нова Косовка девојка ће под славолуком српске слободе венцем победе и десницом своје женске верности да дарива вереника, када јој се са Косова врати. Боже дај и ускори! Шта ли се. боже, тим кукуљавим старицама преде по души, кад тако скрушено, а тако поуздано миле тој светињи српској народној? С каквом ли су вером довеле ону нејаку дечицу, што их свако за ручицу води том порушеном престолу српске светске моћи и славе, тој скинији видења српске хришћанске душе ? Ено их

дижу старачким уздрхтаним рукама над кивот тај. А безазлена дечица што бојажљиво што поверљиво пружају своје малене ручице, да пољубе цара светитеља. И опет кажем: дао бих сада за оно осећање онолико века свога, за колико ме од то доба заваркивало толико сујетних иада, када бих могао иовратити оне ружичасте слике млађане маште, што ми их ствараше у души у том народном слављу, па ма ме за оно мало века, ако би што још и преостало, и опет варале... Кад изађосмо из цркве, поделисмо се на више страна. Једни одоше, да потраже оца намесника, иа му се пријаве, е ћемо певати службу у цркви, па да изишту и кључ, који затвара и отвара врата, што воде на црквени кор. Други се оцепише, да се побрину и за »житељскоје попеченије«, те да набаве јагње и што друго треба, иа спреме ручка. Ревепа, дакако, кућу не обара; а ми истресосмо из џепова, многи све до последње паре, да се имамо чиме заложити, а да не мољакамо од калуђера. Тек толико се уздасмо у гостољубље њихово, да ће нам дати коју мешину макар и од лошијега, макар само ради тога, што смо . . . , но, што смо — ђаци. Треће одељење, а то беше, дабогме, највеће, одосмо у нространу трапезарију, да видимо тамо ону велику познату слику косовскога боја. Једва се ирогурасмо кроз дуге ходнике, једва ухватисмо места у трапезарији. Силан се ту народ сгискао. Које лактови, а још више, што пред нама и око нас пуцаше глас: »ђаци! ђаци! . . . Ево иду ђаци!« — то нам је пута крчило. Какав то понос беше у нас, што та реч имађаше толико моћи, да нам кроз таку силу и народ стазу прави! Читао сам још као првошколац или другошколац Косте Руварца »Пут у Раваницу« : читао сам — и онда су ме мрави подилазили, кад сам замишљао себи, како то мора да изгледа. (Свршиће се.)

ПОБРАТИМ НЕВЕРА. НОВЕЛА В. М. МИЉКОВИИА (Свршетак) ставља

Јш кући иуковниковој све хити, све се 'уф спрема, све је весело! . . . Да ли је све весело? А како и не? Ено се тамо у дворани по-

велик сто, за много, много особа! У дворишту се пеку јањци, а у својој соби оправља се млада. Па гле како се журе, гле како девојке ките младу, како јој венац невестински намештају,