Stražilovo

961

СТРАЖИЛОВО

962

врло сретна . . . а и . . . он . — и ту се загрцну и клону. — Воде . . . . во .. . — Анка ! — нрестрављено викну пуковник, и јурну за звонцем те слуга и служавка дотрчаше. — Доктора, доктора — Ево господина! У томе се појави Светислав на вратих, лукаво претрча ностељи и ухвати болесницу за РУ К У • Анка отвори очи, види Светислава па се болно на њега насмеши. — Мени је добро, — промуца, — врло добро . . . не брините се. Анка заклони очи па за час лако заспа. Сви се разиђоше лагано а пуковник још једном погледа ћер па му грунуше сузе. — Светиславе, рече, доктор сте, очувајте ми моје јединче! — и тихо изађе из собе. Светислав је остао. Осврнуо се по великој украшеној соби, и кад се уверио, да никога нема, брзо извади писмо из џепа, и крај ламне стаде полугласно читати: »Драги мој! Та зар није већ време, да ми амо летнеш? Знаш ли, какав је мој живот без тебе, а ти ме тако љубиш! . . . . Дођи, дођи, та ја те чекам, чекам са чежњом, да ме загрлиш, да ме пољубиш. Читала сам твоје писмо, видила сам да ме збиља љубиш! Гледај те што пре сврши са оним белим прашком! — Та онда су ти новци ту, а ја сам овде — па те са раширеним рукама чекам! Пиши одмах твојој Лдели.« — Ој моја мила, моја красна Адело! Ти божанствена играчице! Скоро, скоро ћеш ме видити! . . . Болест траје већ осам дана, криза је нрешла, било је доста у редовном стању, мож,е још остати! . . . Да, да, Адело, пра-шак, прашак!. . . Сео је крај постеље, леђа је окренуо вратима па се дубоко, дубоко замислио. Није ни чуо, да се врата собња лагано отворише. Сенка једна промаче, кад виде, да неког код болесника има, те се иза завесе од прозора прикри. Била је веома узбуђена, а у руци јој се блистао нож. Светислав устаде, опипа лагано било болесници, те се тихо крај постеље стаде шетати. - А шта ту ?! Та она ме и онако никада љубила није, опа ме неће никад ни љубити, а нарочито, док је онај мој зли дух у животу

. . . да, да, оиа њега љуби! ... А ја? Да ли икада осетих какво топлије чувство наспрам ње ? Не ! Новци ме примамише ! Па нека умре, та мираз је мој! Јесам ли ја луд?! — Јесам ли ја крив, што је она морала умрети? И шетао се тако даље. А завеса се почела мицати .■. . нож се све више светлио! — На посао дакле! . . . Мало арсеника донеће ми срећу! — Приђе постељи. — Спава . . . добро је . . . Дрхтавом руком узме чашу с водом, нацеди мало лимуна, а затим осврћући се насу неки бео прашак, који се растопи у води. Сео је и чекао, да се болесница пробуди. Анка је слатко и лако спавала. Наједаред се поче лагано будити и отворив очи опази опет Светислава, те се лагано насмеши. — Како си снавала? — Добро .... добро. — А зар ниси све оне прашке попила?« — Нисам. •— Боље! Ја сам донео још бољи, ево, па сам и спремио, само да га испијеш! Ево, ово ће те добро поткрепити! Грчевито дочепа чашу, рука му уздркта а поглед се укочи, те му забленуше два стаклена ока у лице болесници! — Хвала! . . . Анка прими чашу из мужевље руке а рука је та дрхтала. Већ да наслони чашу на уста, али у исти мах зачу неки потмуо глас као грмљавину: — Убицо!. . . . Не пите! отров је!. . . . — Сатано! — Убицо! Иодлаче! Ужасна звери!... И за тили час Светислав је већ био на поду, а чаша са лимунадом и леком из Анкиних је руку пљуснула на патос. На тај удар улетио је у собу пуковник Никола и његов слуга. — Шта је? Шта је?! . . . . — Убица! — Драгољуб ! — узвикну пуковник. — Да, да, ја сам! Ево ми провиђење шанну: иди, она ће умрети, реци јој бар још последњи пут, да је и као грешницу љубиш, иди и опрости јој ! . —- Пуштај ме, ниткове! . . . мрмљао је Светислав. — Нећу ти ништа. Само ћу те суду предати!. . . — Пусти га на моју'одговорност, он је мој зет! — рече иуковник.