Stražilovo

959

ОТРАЖИЛОВО

960

-— Невернице!..... Цикну млада са вепцем на глави и паде на пбд црквени. — Драгољуб! — зачу се из сватова. —- Па зар ти, Светиславе ?! — Полудио је ! . . . — Полудио ? ! Невернице . . . Неверниче ! Убио вас Господ Бог! — па изнемогао клоне на руке седом црквењаку. — Пођимо до кола! И сватови се кренуше из цркве, и за тили је часак порта црквена била празна, а у цркви оста само Драгољуб и стари црквењак. — Синко, освести се — Клетва . . . клетва . . . — Ходи, седи амо. Старац га намести на један банак, те отрча, да му сестри јави. Драгољуб је седио на банку, а загледао се у нешто насред цркве. Наједаред скочи и грчевито га шчепа. То беше венац, невестински венац Анкин. — Венац! ... 0, та зар ме не дочека? Та зар ти Анка, ти? Та што ме уби . . . уби . . . Укочено је гледао у вепац, па као човек, који је изгубио памет. бризне плакати. — Светислав! Побра . . . Рат .. . и он, и он! . . . Ах! — и притрча олтару, клече и грчевито брзо поче се молити богу! Црква је без људи . . . Овај јад нико сем бога видио није. — Брате, брате . . . — Ходи, ходи, дете моје, — молио га је седи старац — хајде кући, хајде! . . . — Кући? — окрене се и иогледа стакленим очима, а испод њих видиш оне широке модре боре, које ти наговештавају лудило. — Брате, брате, — врискала је Драгиња. -— Кући? — Ха, ха, ха! Да, на Дрини, ах, тешка рана, тешка . . . али ја се враћам мајци, сестри . .. Анки — и ту се замисли, па онда као да се опомиње, понови име Анкино. — Хајде, хајде . . . — Да, да! . . . ха, а Светислав? Он, је ли он био ? Не, не! Па онда Анка, Анка! — и ту занеми, а стари црквењак затвори цркву. Узе Драгољуба испод руке, и тако лагано корачаху, а венац, који је Драгољуб чврсто у руци држао; тихо се лепршао иа лепом и иријатном поветарцу! — »Мајко, мајко моја, — јецала је сирота Драгиња, а крупне се сузе котрљале низ бледо јој лице. — Утеши се, дете, утеши!

VI. Господин Никола седи у својој соби за писаћим столом па чита писмо једно већ по трећи пут. Писмо то гласи: »Господине! Мислим да ми је дужност, да вам о извесним стварима дам довољног уверења. Читао сам у Х.-ским новинама о случају, који се тамо десио. Господин ваш зет побегао је из српског рата под изликом, да је одсуство узео; онда је са лађом из Београда отишао у Панчево, а отуд у Беч, где је у мом друштву провео сво време, у ком се ратовало. Шта више, млого ми је приповедао, да сте ви стара будала и глупак, да имате добру ћерку и млого новаца, и да само чека, да се рат проклети сврши, те ће је за жену узети и вама окренути леђа! Он ми је додуше друг, али ми је и онај бедник, понггени и честити Драгољуб, такођер друг, и ми га сви поштујемо и волемо, а ваш се господин зет увек као сплеткаш и нитков и паспрам свог најбољег пријатеља показивао. Имајући то на уму, достављам вам ове ретке, и молим вас, да моју слободу извините и да примите уверење мог особитог поштовања. — Одани Бранко В.« .— Та то је ужасно! То је грозно! . . . Еј, шта сам учинио!? . . . Брзо устане па похита кроз ходник, да што пре своме детету дође, да је види, јер је била болна преболна. . . . Анка је лежала у постељи. Да је отац иначе не зна, он је зацело не би познао, јер је била бледа, очи јој упале, неколико праменова седе косе провиривале су испод беле марамице, којом су јој главу везали, покривена је до главе, а покривач се надиже силно — Како ти је, чедо моје? — нежно је упита отац. — Добро, оче! Надам се, да ће ми скоро бити сасвим добро! — Ах, да знаш! . . . Чедо јадно, твој те је отац убио, ја сам узрок свему томе! — Не, не, оче! Нико, нико није крив сем мене саме! Требала сам клетву моју одржати, па макар зато и животом платила, али . . — и ту је бол утигаа па настане мртвачка тишина! Отац је гледао тужним очима, а срце му је болно постало камен, те се сузе и саме котрљале низ лице! — 0, моје дете, моје јадно дете! — Не жалите ме, оче, ја ћу бити сретна,