Stražilovo

1015

СТРАЖИЛОВО

1016

дао трговцу, да му успе у каплам чиста уља за десет иара То му је био ручак. Али за чудо, никад није отишао гдје у хан да једе, већ са оним капламом право у авру. Кад дође до ње, отнаше уже, па га мете уза зид, а на њему свој ручак. Затим дигне обе руке про главе иа се стане клањати и нешто шапутати. Тако стоји по неколико минута са раширеним рукама а затим се стане грохотом смијати, почне руку о руку лупати, а ногама се бацакати. »Јехова! Јехова!« То му је била пјесма, којом је славио бога, па тако у пјевању, лунању руку и бацакању ногу полако би тринута обишао око авре. Смијао би се и кезио, па послије би сио уза зид, па би слатко свој ручак покусао. »Јусуфико! Јусуфико!« тако би викала деца њему. А он би се само смијао на њих. Никоме није никад ништа учинио. Ако би га које неваљало дијете и наругало. он би га повијао; а ако му дође шака, онда би се опет слатко насмијао и пустио га. Само покаткад би се промијенио. Очи би му се закрвавиле а све тијело задрхтало. То је било онда. кад су хтјела дјеца да га. се отресу. Повиче ли једно само : »Јусуфико ево зафтије, сад ће да те воде у полицију !« он се вас стресе, стане се обазирати, прикупи уже око плећа, па стане бјежати. Обично у томе страху јурне у коју кућу, завуче се у какву мрачну магазу па ту сједи по читав дан. Нико се иије њега бојао, јер није никад никоме украо. Ако га газда од куће пађе, запита га: »Јусуфико, како си?« »Добро, газда! Сакрио сам се; траже ме зафтије, да ме воде пред пашу, хоће да ме посијеку. Мејрамикја моја, Мејрамикја!« Ту би обично уздануо, а покаткад би и сузу нустио. Често би се догађало, да га нико по шест седам дана пе види. Дошао би изненада сав изгребен и подрт. Послије се тек дозна, да се по некаквим шљивицима и гудурама провлакао, све страхујући да га ие би зафтије ухватиле. Приповиједају, да је једном на једну Јахудинку нападао. Билајето лијепа дјевојка, црних, дугих коса и ватрених очију, као што су обично у Јахудинака. Јусуфико је угледао па као бијесан бик појури њој. Није се ни дотакао, него се почео исиред њених ногу ваљати а са необичним је гласом викао:

»Мејрамикја ! Мејрамикја !« Дјевојка се скоро онесвјестила од страха, а он је једнако обигравао око ње и викао: »Мејрамикја! Мејрамикја!« Мора да је та Јахудинка пробудила у њему какву успомјену. Чудно је јадник скончао. Од чега се највише бојао, од тога је нослије и настрадао. Испрва је био миран и никоме није сметао, али послије мораде га и полиција умиривати. Било је баш вече. Јусуфико је ишао иолако улицама пјевајући и играјући. На леђима је носио лествице. Није нико могао слутити, чега ради носи лествице. Кад је дошао до авре, наслони лествице уза зид, па се полако попне иа авру до оних Мојсијевих таблица. Ту је стао. Свијет се све више слегао, најпослије дође и надрабинер. »Јусуфико! Сађи доље; ево зафтије!« викао је свијет, али он се није ништа обазирао. Лупао је само руку о руку и пјевао: »Јехова! Јехова! Ево Мојсија!« Најпослије морадоше отићи по зафтије. Сваки се надао, да ће Јусуфико, кад угледа издалека зафтије, саћи доље и побјећи. Али ои оста као прикован крај Мојсијевих таблица. »Дол^е, Јусуфико, ја ли ћемо те одмах водити наши и тамо посјећи!« викали су зафтије. II тек кад је један од њих повадио сабљу, стаде се јадник лупати у прси вичући: »Мејрамикја! Мејрамикја !<< А затим га одведоше у полицију. II. Пурим-бајрам! Какво је то весеље код Јахудија! Куће су скоро по васцијелу ноћ осветљене, као да и они славе, као и Турци, свој рамазан. Кад прођеш кроз Јахудинску махалу или крај какве Јахудинске куће, мораш да запушиш уши од силне вике. Дефле и на њима прапорци брује у ноћној тишини, и ма да не видиш, опет осјетиш, како лахко играју прсти по утегнутој кожи на дефлама. Обично би најстарија Јахудинка у кући у прочељу сједила и скрстила ноге на миндеру, а намазаие црне плетенице, искићене са дукатима, лирама и игрмилуцима, спустила би напријед, па би у вас глас на све грло запјевала какву пјесму, а остала чељад, по њих десетдванаест, прихватила би у један глас. Затим би се младе Јахудинке ухватиле за руке и играле.