Stražilovo
1023
СТРАЖИЛОВО
1024
динска раја носи поклоне свјетлом паши и моле, да их свјетли паша прими. »То су сабалије, носе срећу; пусти их нек уђу-« Уђоше Јахудије и падоше на кољена, љубећи тле пред пашом. »Какво добро, Јахудије ?« упита наша громким гласом. »Алах на небу, цар у Стамболу, па ти, свјетли пашо!« одговоре Јахудије а погнули главе и руке држе прекрштене на нрсима. »Дошли смо, да ти се поклонимо и да ти дамо мале дарове за велика добра, која нам чиниш. Јутрос смо учинили дову у нашој аври за твоје здравље, да нам те алах дуго подржи, јер знамо, да пам ти увјек добра чиниш, и ником ништа неће валити.« Ту извадише Јахудије свилену кесицу са дукатима и дадоше паши. »Шта је ово, рајо?« упита паша. »Мали поклоп. свјетли пашо,« одговоре Јахудије. »Колико је овдје?« »Мало је, господару, за твоја велика добра . . . та иедесет и пет хиљада гроша у здравијем дукатима.« »Алах бил берићатверси!« промрмља паша па мало разведри лице. »А шта желите, Јахудије?« »Ама, свјетли господару, неко лудо момче, Јусуфико, учипи иоћас неку будалаштину.« »Ма ја сам наредио, да га ноћас иосјеку. Ако хоћете ■ његову главу, сад ће је гаваз донијети.« »Заслужио је, свјетли нашо, да га и на колац набијеш; ма те молимо, ношто је још лудо и нејако, ваљда га је Алах од смрти сачувао, па да га нама жива предаш, да га ми казпимо и поучимо.« Ту се наша мало замисли, па се окрете своме гавазу: »хајде нотеци у зафтију и питај, јесу ли удавили ноћас оно Јахудинче; ако га нијесу, нека га мени доведу.« Одјури гаваз у беладију и за часак ево ти бинбаше зафтијског и Јусуфика нод стражом. Уђе бинбаша унутра и ноклони се иаши до црне земље. »Море, бинбаша,« проговори паша оштрим гласом, »јеси ли ти ноћас удавио* оно Јахудинче ? «
»Нијесам.« »А што?« дрекну наша. »Ево моје главе у замјену, свјетли пашо. Нијесам смио, да га посијечем, а жице нијесам имао, да га удавим, већ сам чекао, да отворе чаршију, на да узмем ж.ице.« »Захвали се Алаху!« окрене се паша Јусуфику, који је као махнит по соби зверао. »Ето вам га, водите га!« ману Јахудијама. »Пољуби свјетлог пашу у скут и папучу.« кликоше Јахудије Јусуфику па га гурнуше напријед. IV. Једна ноћ борбе са душом колике трагове остави аа собом! Та није то ни ноћ била, него неколико часова пред зору. Лакоје ономе, који то неколико часова проспава; чини му се као да није више од тренута нреспавао. Али питајте јадну Мејрамикју, колико је то, кад се душа неколико часова очајно бори; кад у једном тренутку хиљадама мисли оитерети човјека. Онда три часа нијесу три часа, него три огромна вијека. Питајте Мејрамикју, шта је борба са душом; али не треба, нити може она да вам то ријечима исприча. Погледајте јој бијелу косу, која је до пре неколико часова црна била као поноћ, а сад за неколико часова осједила. Станите са Јусуфиком, па ћете познати на њему мале трагове махнитости, и то је све било у неколико часова најочајније борбе. Али то није могло ништа сметати силној љубави. Они се узеше. Бар један тренут среће нека заслади горчину читавог им вијека. Послије подруге године умрије Мејрамикја. Тај је удар пореметио Јусуфику памет сасвим. Сваки дан је ишао на гробље и пјевао око гроба. А кад једном опази тамо зафтије, не смеде иослије иикад отићи на гробље. У лудилу је своме био доброћудан. Кад га оно свукоше силом са авре и одведоше у беладију, док се мало не умири, нобоја се јадник да га неће жицом удавити и главу му одсјећи, те отпаше своје уже, што је око леђа носио; зубима га ирегризе на двоје, па једпом ноловицом упетља себи руке, адругу иоловицу привеже за гвоздена врата и о њој се објеси. Стражар, који је ту у близини био, каже, да је више пута чуо : »Мејрамикја ! Мејрамикја.« Божидар Н. Вршчанин.