Stražilovo

1021

СТРАЖИЛОВО

1022

»Свјетли пашо, није »Мучи, псино погана! Гдје тијећефшг, да посвједочи, да се нијеси у хареме ув.лакао ?!« »Јесте, свјетли нашо, тако је,« нрихватише остала госиода па дивапу. »Дотужа нам то Јахудинче, ружећи нашу вјеру и газећи закон Мухамедов.« »Куда си се вукао?« упита га папга. »Нудер пашчета поганичког! Та ти си море и у мој харем долазио?« »Вала бива и код нас је», наставе остала господа. »Моја ханума није рађала четриаест година, а сада је понјела«, дода горостасан неки бег. »Нијесам се осјетио, ко је, ама увјек су биле пред вратима моје хануме фирале Нико други, то је ово пашче!« »ПГга мучиш, псино?« дрекну паша. »Чујеш, што бесједе ова господа на дивану? Казуј брзо, тако те зла срећа понијела нећеш живе главе одавде изнијети«. »Свјетли нашо, нијесам оном бегу одлазио, већ у друге моје...« «Дакле је истина, што казује диван. Гавази вјерни, одведите то пашче, па га ноћас жицом удавите и одсјеците му главу, па ми је сјутра донесите!« Јусуфико се на ове речи вас обнезнани. Склопио руке па тако моли, а руке му дршћу као од грознице. Пао на кољеиа па плачући моли: »Свијетли иашо, немој ми главе сјећи, тако ти жив, ко ти је најмилији! Поклони ми живот. Шта ће без мене моја стара мајка и вјерна Мејрамикја ! Дина ми, свјетли пашо, никаква зла не учиних.« Насмија се мудри диван на нежне ријечи луда Јахудинчета, а паша сијевну ватреним оком и громким гласом: »Вре фукаро, не бенетај ми, јер 1гу те сад на колац.« »И право је џанум,« прихвате остала госиода. »Ко грди пророков закон, у закону је, да на коцу погине.« Лоше слуге горег господара ухватише јадног Јусуфика, дигоше га са пода, на ком је клечећи лежао, па га изведоше напоље, а оданде га одведу опет у мрачне подруме, где ће да изврше вољу свирепога господара. III. Још час два. па ево и поноћи. Јадна је Мејрамикја у срцу своме стварала сладост, коју ће за неколико тренутака уживати, а није ни

слутила, шта јој драги Јусуфико страда и какве муке нати. Искупили се сватови на дому Мејрамикјином; лупају дефле а звече они прапорци на њима, да се све хори; пјевају Јахудинке, да весело испрате своју другу. Али се на дому Јусуфикову мало ужурбали, пема им младожење. Одмах се осјетило, да је Јусуфико морао Мејрамикји отићи, те нотеци тамо, а кад им Мејрамикја исирича, како је био код ње Јусуфико прерушен у булипо одијело, одмах се досјете јаду, те нотеци опет у беладију, не би ли га како у животу нашли. Кад униташе стражаре за њега, ниједан не шће рећи, шта је са Јусуфиком, него набусито одговоре: »Нека, пашче једно, главом плати.» Моли, куми, преклињи стражаре, да им кажу, гдје је Јусуфико, али оии ни хабера. Док се најпослије не умилостивише, кад им Јахудије дадонте неколико бијелих меџедија бакшиша, те им стражари рекоше, да је Јусуфика паша осудио, да га удаве жицом а главу да му одсјеку и сјутра њему однесу, и да ће сад ићи двојица, да га у подрумима удаве. Јога их за добар бакшиш унуте, да оду зафтијском бинбаши, те да га моле, да га до сјутра не посјеку, па ујутру да оду наши и да га измоле. Одмах Јахудије одлете зафтијском бинбаши, те моли и преклињи клечећи, да до сјутра Јусуфика не посјеку и тек кад му дадогае сто здравијех дуката, обећа им, да га неће посјећп вечерас, те Јахудије послије одогае Јусуфиковој матери и Мејрамикји и казагае, гата је са њиме, те засједогае Јахудије ту и почеше се договарати, како би Јусуфика од паше измолили, на закључе, пошто никако друкше не могу, да га од наше новцем откуне. Одмах се раздјеле и пођу по осталим Јахудијама, да моле за прилог, да могу од паше откупити главу, и кад је свануло, скупили су преко шездесет хиљада гроша. Једва дочекаше, да се одани, да могу што прије пред пашу да оду, јер нијесу имали вјере у оном Турчину; та знали су, да су Турци старе варалице. Кад је сунце већ добро одскочило, крену се у паше. Пријаве се неком чибугџији, а овај. пошто се врати од паше, каже им, да их пагаа неће да прими. »Нужда болан,« одговоре Јахудије. »Селам свијетлом паши, вијерна јахудинска раја љуби му скут и ногу; носи му златне дарове.« Оде чибугџија опет панш н јави, да јаху-