Stražilovo

1055

1056

ДЕВЕТИ ДАН. ПУТНИЧКА У С П 0 М Е Н Л. (Наставак.)

нежевић Станко не може се виђети у Жабљаку. Његовом. славољубљу не би доста била ни сва Србија, а камоли да буде треће лице у малој Иванбеговини. Нак му није по вољи, ни птто му стариј брат и нашљедник престола ђорђе намјерава узети за жену ћерку дуждеву. С тобом бих брате мог'о некако Ал са Латинком нећу никако!

Латинка није за тебе, ђорђе, Но жена нашка од нашке ћудн, А има кућа, а има људи, Војвода, кнеза и властелина, Кћери им красне пуне врлина . . . Овијем увријеђен ђорђе зларад му рече, да не би другу властелику осим Данице, па га остави сама. Станко се ноплаши, кад чу ову ријеч. Ах мајко, мајко, ти си ми крива: Када ме роди и даде жива, Што ми вратићем тад не засука, Но да се мучим овијех мука! ђорђији зашто дан прије даде, Кад двије круне ти не имаде ?! Она му проста при јаду била, Што се за оца нашега слила! С прворођењем право га чека, Давалац круна тако је река'! Ал' круна давач мени је дао Цвијет, на ком сам ка' лептир пао, Цвијет, са којег живот се пије, Цвијет, с ког меда р'јека се лије По китном пољу душе ми младе, ђе љубав ниче и слатке наде . . . Тако се већ у првој појави упознајемо са јуиаком, којега мори жеђ за славом круне и величине, који је страсно заљубљен у Даницу и који мрзи Латине. Ове су црте његовог карактера већ јасно опредијељене и њима остаје постојано вјеран до краја. У другој појави Станко даје одушке своме болу и гњеву, те на Даницу, која хоће да га загрли, виче: Одаље тамо, варљиви створе! и на Даничине слатке ријечи наставља: Е ти враже анђелског лика!

Па је зграби за руке и гледајући у очи пита: Јели ти река', бићеш књагиња?! Диница. Књаз, круна, царство — све ми излиња, Кад се образа мога ко дира'. Ту Станко види, да се преварио, па хоће да је загрли, али га она одбија увријеђепа. Ја могу мила свијету бити, Ја се допадам, то нећу крити Ал' моја рука и срце моје Својине вјечне остају твоје! (Станко хоће да је пољуби, она се брани.) Ниједна круна ниједног цара, Ни штогод машта, сујета ствара, Не би ме никад заслијепиле, Ни обмануле, ни•превариле! На први мах ие изгледа оиравдан онај гњев Станков, који му је љубоморство излило онако безобзирно на Даницу. Али кад се изближе упознамо са Стапком, ми га и ту разумијемо. Оп је напрасит а мисли о круни, па мисли да би. и Дапица за круну љубав жртвовала. Али је Даница у тој црти диаметрално противна Станковом карактеру. Ову противност ми смо већ надозрели у горњијем сгиховима и све ћемо је јасније назирати. У очи иоласка Станкова иут Арбаније Даница му открива превелику своју љубав према Зети. Кадгођ се сиомене Зета, њој се чини, да јој је срце мало, па би шћела, да јој је као небо плаво широко, Ка' цио с.вијет пространо да је, Да тамо стане, да вјечно траје! И овђе ову дивну химну диже својој отаџбини: Ја у будућност вјерујем Зете Ка' у символе цркве нам свете. И тој кад повор мисли ми грне, Ил' се ирошлости у крило врне, Надам се, да ће ускрснут Зета Све, што нам туђи туђина клета! Јер што је Српство имало славно, Имало свето, имало главно, Није ли Зета то одњихала ? Зета је Српство све основала! На зецкој њиви никло је прво Српских владара владарско дрво! Од Владимира па до Иваиа