Stražilovo

1057

СТРАЖИЛОВО

1058

Све што је Срба и српских страна, У хлад је чудног дрвета било И коло српског јединства вило! Јунаке, војводе, краљеве, бане, Цареве напш, нагае жупане, Свеце, књажеве, и државнике, Законодавце и свегатенике Све Српству Зета дала је мила, Зета је легло српскијех сила! Оваква љубав према отаџбини у Станку буди неку немилу слутњу, па јепита: кад Зету тако љуби, како њега љуби ? А она му одговара: Као сунце, као очи, Као живот, као биће, Ка' јутарњи цвијет росу' Што му нада на листиће! Страсно, вруће, занесено, ЕГлаховито, страховито, Њежно, силно, часно, јако, Цриогорски и — манито! (љуби га у чело и живо одлази.)

Станко. Да ми ово не изрече, * Отачаству нашем Зети За велику њену љубав Хоћах богме завиђети! А сад нек ми теку дани Мог блаженства, мога мира Ја сам сретниј' од свих људи, И од птица и лептира! Овијем упознајемо дивне дрте Даничина карактера. Њој је дражи образ него круна, а љубав је њезина према Зети као према Станку превелика. Изјава ове двије љубави такоједивна и природна, да чисто у напријед стренимо за судбином ове племените ђевојчиде, пошто се онако изоштриле противности њезинога и Станкова карактера. Међу њима нема ништа опћега до љубави страсне, силне. Тај контраст и та свеза њихова не слуте нимало на добро. Л. Томановић. (Иаставиће се.)

~>Ж<-

0ДГ0В0Р ГОСП. ЈОВ. НА ЊЕГОВО „МАЛО ОБЈАШЊ Ја сам у 21. бр. „Стражилова" о. г. штампао „Њеколике примједбе" на „Неиравилности у сра. говору и иисању" у „Голубу" од 1885. год. Штогод сам написао, то сам учинио из чисте намјере, а не од зла срца — не дао бог. Али овијех дана дочекао сам и одговор на те моје примједбе, и ја радо прихваћам перо да одбраним оно неколико мојих ријечи, та да изађем бистра чела и с чистом савешћу пред публику и г. Благојевића. Но ако је и мислио г. Благојевић, пишући оне „ненравилности", да ће му се шутке пропуштати, љуто се преварио, а чини ми се, да је истина, као што ми један пријатељ рече његдје подавно, е он себе при писању сматра непогрешивијем. Може бити да се ја и варам. Бранити се ради тога нећу, јер ћитапит еа(; еггаге. Но желећи да сврнем час прије на прву ствар, ево што сам рад исказати сад у овој реплици: а) исправити, што је криво у Благојевићеву одговору; б) а погнути главу нред истином, коју сам занаго превидио, а не дао бог прогаутио и не ћу се врцати ни подизати, да оправдам оно, гато сам једанпут рекао, па ма то било наопако: јер се тегако бости гауту с рогатијом, на и лажи с истином. НУ БЛАГОЈЕВИЋУ БА« У „ГОЛУБУ" БГ 6 0. Г. Одтовор на 1. Г. Јов. Благојевић ме кори, гато сам уписао у погрегаку Кагаиковићу све оно, гато сам у „Стражилову" приметио. А ево гата ја вељу: све је то кривица уредника „Голубова". Јер да се уредник иотписао прикрају своје работе, то се не би ништа догодило, те би и оно, што сам уписао у погрешку, припало г. уредника, а не Кашиковића; чеса ради врћем своју ријеч с г. Николе, а поклањамје, каошто иде по праву, г. Јов. Благојевићу, понављајући опет: „папучар нек не иде даље од папуче". : ) Јер говорити њешто у науци, па послије извртати смисао, као делфијски оракуо, не ваља, а и не смије бити у науци. То извртање доводи ме њешто у сумњу, гато нијесам рад јавно изговорити, јербо нијесам сасвијем освједочен. Одговор на 2. Ту уредник хоће на силу да оиравда сав , кано да је боље од вас. Ја сам у „Стражилову" доказао, *) Ја виђу, да сам љуто погријешио, што сам нехотично напао на Кашиковића. То сам још боље увидио, пошто сам дознао тек скоро за његов врсни рад у „Просвјети", за опширну оцјену о „другој читанци босанско-херп,еговачкој", у којој се оцени огледа његова вал>аност и жарки патриотизам српски. Намјеран сам до мало приказати је, јер виђу, да је нашем свијету пријеко готово непозната.