Stražilovo

120В

СТРАЖИЛОВО

»Ако Бог да«, — рикну, као разјарена лавица, жена му. »Не, нипошто то, проклета била, ако будеш то у њему неговала; него га поучавај, нека буде миран к'о јање, без икакве мржње и освете, нека са сваким у љубави живи; нека се не свети Јови Томићу ни дјеци му: ако сам ја невин, њих ће Бог казнити. Ово ми је ношљедња жеља и ако ми је не испуниш, не било ти просто од мене!« »Хоћу! . . . Хоћу! . . . све ћу тако радити, тако ми свега на свијету!« — а сузе непрестано теку. »Но, вријеме је већ да се растанете«, рече стражар, који је ту стајао. Ижљуби дијете. Сузе му пођоше. »Збогом, мој добри Неро!« — викала је јадна жена и чуиала косу. Стражар је одвуче. Перо покри лице рукама иа се стане молити Богу. Очи му се свијетлиле од суза. Свијет се све тура, не може да иде улицом. Воде Перу Милићевића на губилиште. Војници и напријед и натраг. Он је сасвим миран. Никуд не гледа, само му се усне мичу. Моли се Богу. Застадоше на једном брежуљку. Свештеник му даје пошљедњу утјеху. Одступи од њега. Још се моли Богу. Одједанпут нрестаде, сав преблиједи, сасвим је миран. Подиже очи к небу. Пукоше пунтке! »Бог да га прости! — шаиутао је народ — сирома човјек!« Из безазлених груди потече му невина крв. Народ се разиђе а њега закопаше. Једне ноћи, нико није ни знао, рођаци му усадише крст, да обиљеже мјесто, гдје је пала невина жртва. * * * Јово Томић сваки дан пије. Никада није код куће. Она мирноћа на лицу Перином; оно светачко лице долазило му је увијек иред очи и у дану и у ноћи. Савијест му није дала мира. »Они су други људи свједочили у хатар меии. Ја сам их све на то навео те су и опи криво

свједочили. Згријешио сам ! . . . . Згријешио ! и кидао је косу са себе — невину сам крв пролио! . . . . он је певип! . . . ха, ево га предамном стоји! .... Перо! . . . опростими!« овакове су га мисли увијек гониле. Ракију је пио, само да се опије, али никако да се опије. Од куће је увијек бјежао, само да пе види жалосну Синђу, која је ћутећки своју тугу иодносила. У пијапству, за три године, потроши Јово сво своје имање. Наиошљетку га је и жена оставила, а он се повлачио од немила до недрага, и ако му је когод шта дао, тако је и јео. «• * *• Комеша се свијет ио улицама вароши Б... — Уватили су ајдука Мирка, — говоре људи међу собом — епо га баш сад проведоше. »Боже, теби хвала, кад га већ ухватише, а бели је већ цијелој околини страх задао«, — говориле су жене нред кућама. На суду је све признао, штогод је учинио; видио је да му већ ваља мријети. »И није-ми жао ничега — говорио је ајдук Мирко — само једно, што ћу ево сада пред судом казати: прије пет година ушао сам у кућу сасвим поштена и мирна човјека, Петра Милићевића. Сав је дрхтао, када ме је видио. Нанерио сам ништољ: дај ми да једем, јер ћу те сада убити, викиуо сам на њега, и никоме да ни ријечи писи казао, јер ћеш онда зацијело изгубити главу. Јово Томић, његов сусјед, мрзио је на њега и с тога је на суду криво свједочио, а суд је, паравно, морао да врши своје и Перо је био осуђен на смрт. Пет година је већ, откако је иогубљен, али ми га је увијек жао. јер је невин страдао! Шта ми је тиштило на срцу, исказао сам а сад радите, шта знате!« Суд му изрече смртну осуду и њега погубише једног дана. * * * Јована Томића одмах затворе. Ово двије године, откако га је жепа оставила, потуцао се био свудаи. Често је ноћивао на свакојаком времену под ведрим небом; био је већ скоро мртав. Не дочека осуде — умре у тавници. Синђа је свога сина Симу однеговала по жељи покојног јој мужа и био је ваљан домаћин и у селу ирви човјек. ст. Калуђерчи!..