Stražilovo

1210

це! Тај проклети гаров!. .. хтедох рећи: Дон ђозе.... Ајао ! ајао ! ајао ! Ту му прави бол разагна привиђења. Серано се огледа; свећа пламти на столу и пршти, јер је баш горела једна мува у лоју; остале муве милиле ио зидовима.. . . Ао, зар није то Ескуријал ? Није ту краљица Изабела? Једва господин Золзикјевич дође к себи; усправи се у кревету, покваси мараму у води, гато је стајала нод креветом и промене облоге. После се окрене зиду, опет заспи, па му се почне на ново привиђати цола у сну, пола на јави; учини му се, да зацело путује с екстрапостом у Ескуријал. — Мили Серано! драгане мој! само ћу да ти ране привијем — шаиуће краљица. Серану се коса најежила. Осећа сву страхоту свога положаја. Не може да не послуша краљицу, а како ће опет да се пода тако интересантном привијању ? Леден га зној пробио, кад у један мах.. . Напрасно нестаде краљице, врата се шкрипутом отворе а на њима се указа нико други, већ главом дон ђозе, заклети душман Серанов. — Шта хоћеш? Ко си? — виче Серано. — Ја сам, Репа! — одговара потмуло дон ђозе. Золзикјевич се прене по други пут; Ескуријал се опет промену његовом собом, свећа гори, мува на стењку пуцкара и прска плаветним капљицама; на вратих стоји Гепа, а за њим. . . перо ми испада из руке: кроз полу отшкринута врата промолио гаров главу и њушку. Неман упрла очи у господина Золзикјевича, па као да се смеши. Хладан зној изби на лицу господина Золзикјевича а кроз главу му сину мисао: Репа је дошао, да те смрви а гаров ће с друге стране .... — Шта хоћете вас двоје? дрекне усплахирено. Репа приђе, метне на сто рубљу, па поче попизно: — Велеможни господине! дошао сам због .... војачења. — Напоље ! напоље! напоље ! дрекне Золзикјевич охрабривши се у један-пут. Распаљен гњевом хтеде да кидише Репи, ал га карлистанска рана у тај мах тако грозно заболи, да је наново пао на јастук, јечећи притајено : — Јао ! јао! јао ! ГЛАБА ТРЕћА, 1» а з м и ш љ а њ а и „х е у р с к а". Рана се загнојила. Видим већ, како моје лепе читаље роне сузе за мојим јунаком, па да не би која још и у несвест пала, ево додајем, да мој јупак није умрво од те

ране. Суђено му било, да још дуго живи. Иначе, да је умрво, ја бих преломио перо и завршио приповетку а овако настављам даље. Као "што рекох, рана се загнојила, али она је, мимо очекивања, млого користила глупиначком канцелару и то на врло прост начии: извукла му је из главе сокове, те је усљед тога почео да зрелије мисли, док се није најзад уверио, да је досад починио све саме глупости. Молим, да ме само саслушате: канцелар је имао, што но веле, зуб на Репину, и није пи чудо, јер је то била жена, какову ћеш бадава тражити у целом округу ословичком, морао је дакле по што по то да Репу скине с врата. Да Репу узму у војску, могао би канцелар подвикнути: „шалај душа, без контуша!" Ал није то било лако подметнути Репу место кнежевог сина. Иисар је сила: Золзикјевич је био сила међу писарима, само је то једино зло, што код војачења није он последња инстанција. Ту имаш посла са земаљском с.тражом, с војничком комисијом, с окружним начеоником, с начеоником страже, а све те личности не би биле ни најмање заинтересоване, да место Бурака уврсте Репу у војску. Да га метнемо у листу? Ал шта онда?" —■. Запиткивао се наш симпатични јунак. Листе се одостоверавају, морају се приложити матрикуле а не мож' ни Репи запушити уста, па нек ухвате, добићу укор, могу ме још и из службе отпустити, па где си био нигди, шта си радио ништа". Највећи су људи у страсним тренутима починили којекакве глупости, али баш у том се огледа њихова величина, што су то за времена увидили. Золзикјевич је пребацивао самом себи три глупости : 1. Отишао је Репиној, па је напастовао код сецала. 2. Обећао је Бураку, да ће Репу записати у војничку листу. 3. Заплашио је Репину и мужа јој војачењем. 0 узвишени тренуту, у коме прави великан сам себи каже: ала сам магарац! ти си у овај походио и Глупинце, долетио си као на крилих из онога краја, где се узвишено наслања на узвишено, јер је Золзикјевич рекао одлучно сам себи: ала сам магарац! Но како ће да се сад окане свога плана, кад га је пошкропио већ својом рођеном крвљу... (у ватри је говорио: крвљу срца свога), како ће да се окане свога плана, кад га је освештао иовим црним чакширама, за које још није Срулу ни платио, а није их ваљада ни двапут обукао. Никад ни до века! Напротив баш сад, кад је његовим намерама са Репином придошла и жеђ за осветом, коју је гајио нрема обојима и према гарову скупа с њима, баш