Stražilovo

1207

СТРАЖИЛОВО

1208

га је и ослобођење затекло. После је господарио на своме и како је био усталац, напредовао је какотако. Оженио се, добио зкену, да леише не би ни са свећом нашао; све би добро било, да нема нроклете ракије. Али шта би му. Ако га ко посаветује, он се одмах осече: „Ако пијем, за споје пијем, а вас се не тиче!" Никог се у селу није бојао, само је пред јединим писарем знао тогев. Чим још из далека снази зелену чапку, прчасти нос и козју брадицу, како се нутем крећу на високим ногама, одмах се маша чапке. И код Гепе је писар знао за неку тугаљиву ствар. Још у буни наложили Репи, да носи неке артије, и он је носио. А шта је он зиао ? Било му тада неких петнаест година и ишао још за свињама и гускама. Доцније је све мислио, да ће за те артије кад-тад одговарати; за то се и бојао писара. Такав је био Репа. Кад се данас из шуме вратио, истрчала жена нреда-н> јаучући и наричући. — Ајао, сирото моја, неће те још дуго моје очи гледати; нећу ти дуго рубље ирати, ни јело кувати. Отићеш ми, сирото, на крај света! Репа се убезекнуо. —■ Јеси ли ти, жено — вели — јела бунике, или те обад убо? — Нити сам јела бунике, нити ме обад убо, већ био ту писар па каже, да те неће нико из војске извући... Ој отићеш на крај света! Сад је тек поче он испитивати, шта је и како је, а она исприповеда све, само је ашиковање нисарево затајала, јер се бојала, да Репа не каже писару што глупо или — Боже сахрани! — да не насрне њега, на би се .још у веће зло увалио. — Иди, лудо — рече најзад Репа — што плачеш? мене не могу у војску узети, јер сам прешао године, осим тога имам и колебу, имам грунт, имам тебе, лудо, а имам и тог малог иузавца. Говорећи то, покаже на колевку, у којој се мали нузавац, т. ј. његов син од године дана, бацакао и вриштао, да ти уши заглуну. Жена убриса кецељом очи иа продужи: — То све није ништа. А зар он не зна за оне артије, што си их носио од шуме до шуме? Репа се почеша по глави. — Да што, да зна. Мало се замислио. — Идем ја до њега. Можда није тако страшно. — Иди, иди! ■— рече жена — ал понеси собом рубљу. Без рубље му не ирилази. Репа извади из сандука рубљу, на се упути до иисара.

Иисар је био момак, није имао своје куће, већ је становао у једној кући иа језерцу, у тако званој „зиданој,". Ту је имао две собе са засебним предсобљем. У првој соби није било ништа, само мало сламе и пар камашни, а друга је била и салон и спаваћа соба. Ту је био кревет, који никад није ни био намештен, на кревету два јастука без навлаке, из којих је летило перје на све стране; уз кревет сто, на столу дивит, пера, протоколи, неколико свезака „Изабеле шпањолске", издање господина Вгезћгаег-а, две прљаве енглеске огрлице, кутија с иомадом, иапир за цигарете и најзад свећа у лименом чираку с црвеним стењком а око стењка у лоју тма божја мува. Иоред нрозора висило велико огледало, а с иротивне стране био диван, ио коме је растурена била кицошка тоалета госиодина писара: ти боже знај, какових ту није било чакшира, прслука басновитих боја, огрлица, рукавица, лаковане ципеле па чак и цилиндар, кога господин нисар метне иа главу, кад случајно иде у окрулшо место Ословице. Осим свега тога, сад је још на столици норед кревета било и свакидашње одело господина писара, а сам господин нисар лежао у кревету и читао свеску „Изабеле шиањолске" у издању господина Вгев1аиег-а. Положај његов, то јест не господина Вгевћшег-а, него госиодина писара, био је ужасан и то тако ужасан, да бих морао имати стил Виктора Ига, кад бих хтео да га оиишем. Прво и прво, у рани је осећао страховите болове. То читање Изабеле, које му је дојако била права милина и најпријатнија забава, сад му је још повећавало не само болове, него и огорченост, која га је гризла после оног случаја са гаровом. Спопала га нека ватруштина, те је једва могао да се сабере. Час но појављивала му се страшна привиђања. Баш је читао, како млади Серано улази у Ескуријал иосле славне победе иад Еарлистама. Млада Изабела дочекује га узрујаиа и бледа. Мусулии јој се живо таласа на грудима. — ђенерале, ти си рањен! —• предусрета Серана уздрхталим гласом. Ту се нричинило несретном Золзикјевичу, да је он главом Серано. — Јао! јао! рањен сам— понавља он изнемоглим гласом. Оироети, краљице! 0, кад би светла .... — Одмори се, ђенерале! Седи! седи! Причај ми своја јуначка дела. — Нричати могу, ал сести ни за зкиву главу јекне Серано очајио. — Ајао! . .. Оирости, краљи-