Stražilovo

1283

ОТРАЖИЛОВО

1284

Али се овакви недостатци измичу и књижевиицима, који нијесу оитерећени државнијем пословима као књаз-пјесник. Ко знаде, како је сва управа државна концентрирана у његовијем рукама до дијелења иравде у пошљедњој молби; особито пак ко промисли само на улогу његову у вањској политици; мора се дивити неисцрпнијем снагама његове воље и енергије, његовога духа и ошјећања, којијема дотијече времена, да створе такво дјело књижевно, које с »Горскијем Вијенцем« владике Рада стијече Црној Гори у Српству ирвенство и на књижеаноме пољу! Изрекао сам. Можда је ово много смјела мисао. Али овој књизи не може нико одрећи, да није вјерно огледало Црногорства »откако се нашом царевином јаничари разиграше« до дана данашњега; не може нико одрећи генијалност замисли и склоиа, као и генијалност у стварању карактера, који дјело пресгављају. Ово је књига двоструке љубави, љубави, што свијет уздржава. и љубави, што Сриство уздржава; књига пуна врлина живијех, које иросијевају и кроз опачину Станкову, те се ми не можемо ужасавати ни овога издајице. Станко је подигао и предводио турску војску за Црну Гору, а Иван-бег и ђорђе не могу се одлучити, да га погубе, ако га жива уфате, и Даница га и јопг љуби, па за њим хита Морачом пут Скадра . . . ово се зове истинско познавање и тумачење човјечијега срца и душе! Ништа није неприродно; ни када Деан самртан прашта Станку, ни када Перун заборавља рањену ћерку према онасности, што је на прагу Црне Горе. Све нам годи; све нас уз-

висује. И самоме Станку кад-кад пљештемо. Можда ће когођ рећи, да поезија није дубока, као птто се рекло и о Бранковој појезији, јер је стил њезин прост и бистар свуда; али ђе треба, ево га достојанствена, ђе треба, ево га узвишепа; час лак, нежан: сасвијем по захтијевима мисли и ошјећања природно се развија и као танка копрена увија се око виле, коју кроз њу гледамо такву каква је. И ја мислим, да је пјесник »Балканске царице« својиј и ближи Бранку од иједнога нашега пјесНика. Нема сумње, ово је дјело по превасходству политичко, али срећом политика је Црне Горе сасвијем природна па се не сукобља са појезијом него се и њом слаже, па једна другу потпомаже. Али с тога баш пјеснику није могла бити сврха у првом реду умјетност, и умјетност, особито техничка, зато је особито у другом чину претрпјела. Наиротив чини ми се, да је први чин и с те стране успио. * * * »Балканска Царица« није на продају и зато сам је овијем шћио приказати читаоцима »Стражилбва,« којијема није још до руку дошла. Печатана је у хнљаду егземплара у врло лијепом издању на Цетињу у државној штампарији у великом октаву на 288 страна. Ја мислим, да Је познати Срби преко нријатеља а и непосредно од Високог Ауктора могу добити, као што сам је ја са дружином добио, кад сам пролетос био на Цетињу. Отуда овај »Девети дан« као пријатна путничка успомена из Зете, а наставак »Осам дана,« што сам у »Јавору« штампао. Л. Томановић.

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ.

(Свршетак.) -Додуше, тамо горе стоји „свршетак," али то је само зато, што свака ствар мора имати напослетку и свог свршетка. Та све што сам досад написао ггод горњим насловом, само су цртежи, слике, управо иредговор за дебелу и велику књигу наших књижевних прилика и неприлика. Ако се коме свиди, да напише ту књигу, нека је напише, мени је већ доста, јер сам и поводом ових летимичких цртежа постао чисто сеитимеиталан, а то ми не годи. Хоћу још само да наведем прилику, која до-

вољно карактерише одношаЈе и положаЈе наших књижевника. Сваком човеку, био он ма ког сталежа и занимања, слободно је, да што заради; шта више, и захтева се од њега, и то с тога, да издржава себе и своје, а уједно да није другом на терету. Да, сваком човеку, само — књижевнику не. Шта више, замера му се, и то на разан начин, ако поштено, књижевнички заради себи коју мангуру. Па шта се управо хоће тим замерањем? Је ли то завист, што се ко