Stražilovo

1285

СТРАЖИЛОВО

1286

усуђује заслужити штогод и ван системизираних занимања? Ја држим, да није. Је јгн други који афекат? Не могу да га нађем, али нпак мислим, да је ово: Књижевност се у нас још сматра за неки луксус,, а књижевник за човека, који тера луксус. Је ли нужно, да још даље тумачим своју изреку? Мислим, да није, та сваки мислилад допуниће у себи све остало. Само хоћу још неке конкретне случајеве да наведем, ради боље илустрације. Свештеник добија за сваки, и најмањи, чин своју опредељену нанлату ; адвокат за свако нисмо, па и за сваки савет; лечник и за најкраћу визиту; инжинир за сваку линију; трговац заслужи на сваком комадићу, а занатлија на сваком крпежу. А књижевник ?! Од њега јединог со тражи, да ради из родољубља или по неком идеализму или — кад већ тера луксус, књижевност, нека гледи, како ће изаћи на крај; његова је то ствар. Што књижевник троши своје време, своју снагу, своје убеђење, своју способност у свој рад — то се осталог света не тиче ништа: „могао је постати сапунџија а не књижевник" — као што је нре неког времена „оштроумно" приметио неко. Али као свуда, тако исто и у нас имионира оно, што је замашније. Кад ко иа књижевном делу захлужи 500 фор., онда се још некако ћути и диви, заслужи ли пак 5 фор., онда се замера. На тај се начин не би нико смео упустити у мањи посао: ни поп да сече колач, ни лечник да лечи зубобољу, ни адвокат да даде мало савета, ни кројач да закрпи хаљину — једном речи, сви бисмо морали радити само замашна и велика дела. Може ли то пак бити? Кад ко „Матици Српској" пошаље какво веће дело на оцену и награду, онда се такво преда члану ком, да га прочита и оцени. Оцењивач мора да утроши времена, док дело прочита, затим док о њему премишља, и напослетку, док папише извештај. То све пак не може бити за неколико минута. Па кад сам ја утрошио неколико дана у посао тај, зар нисам онда поштено заслужио наплате? Та ја сам могао за то време радити какав „званичан" носао, те штогод и зарадити! Па зашто да губим онда ту заслугу? Оно додуше може когод говорити о моралној заслузи, о иризнању. Хе, хе! то је све лепо; али зашто да се баш књижевнику тако великсдушно уступа право, да живи од ваздуха и од сопствене славе ?! Људи „званичног" занимања хоће бар хлеба и

воде — многи тражи баш меса и вина — књтшевник пак мора да се задовољи „иризнањем" и „моралном" заслугом. Та да, он тера луксус, он је спортсмен, као н. пр. велосипедиста! Још нешто. Ако критичар какво дело одбије, а свој суд разложно пред одбор изнесе, он, наравно, мора добити своје за .читање и оцењивање. Е, али није ни то у реду! Од куд да критичар добије награду за читање, кад је аисац одбијен ? ! Верујте ми, и на такво сам мишљење наишао. Зар лечник не добије за свој труд наплате, ако и болесник умре? Зар адвокат није заслужио хонорара за свој труд, ако и нроцес изгуби? Зар ратар не заслужује своју надницу, ако и година омахне? Шта су сви ти људи криви, што се трудили око неуспешног предмета ?! Ништа. Та они су уложили све своје, и труд и време и способност; — али код књижевника није тако, јер он се није мучио, док је читао туђе (лоше) дело, већ је терао луксус, а за тај нек се сваки стара сам. Да још нешто споменем. [Гојави ли се који књижевник чешће, те према том и нешто више заради — одмах се диже граја, да не да другом ни дахнути. За ово неколико година, откад ја терам тај луксус, наишао сам на такве ствари, да — хајд нек их засад покрије тмина. Али морао сам на сваки начин навесги то, да се види смешно појимање „званичних" сталежника о српском књижевнику. Мислите ли, да је баш тако, да тај, који се чешће појављује, зато чини то, што хоће све за себе? Немојте тако мислити. Он зато чини тако, што се други нико не иојављује. Књига мора изаћи на време, а ми уместо да смо захвални човеку, који нас води из неприлике и покрива нашу научну сиротињу ■— ми, т. ј. „званични" сталежници, замерамо му и подмећемо му све на свету. То је још гадније, него замерити књижевнику уогште, да што заслужи. И сад нек је доста и тога. Хтедох само да изнесем стање, у ком је наша књижевност. Није ми ни на крај памети, да гледам све само црне боје; у нашој књижевности има и сјајних боја; али платно, на ком су наслагане те боје, прљаво је, храпаво је а местимице је и подерано — као силом. Па ни оквир баш није тако сјајан; изглодан је, обијен је а имуве су на њему оставиле свога трага. Али надајмо се најбољем а пре свега — немојмо један другом нодметати ноге и ломити вратове. Тако се не напредује. Милан Савић.