Stražilovo

1301

да ће се поправити. Подворник се тада без поговора упути том целуларном затвору и из његових ћелија доведе пред суд не двојицу, него баш двоје преступника, из чега читалац може лако увидити, како је деликатна дубоко-психолошки замршена парница долазила на расправу глупиначком суду. Што јест, јест, парница је била архи-деликатна. Неки Ромео, иначе Вах Рехњо, и нека Јулија, иначе Башка Жабјанка, служили заједно у једнога господара; он био слуга, она слушкиња. И што да тајим: љубили се тако силно, да нису могли живити једно без другога, као Певазендех без Безевендеха. Но за мало, па се угњезди љубомора у срцу -Јулијином, јер је спазила једном Ромеа, где нешто подуго ашикује са Јагном, девојком из двора. Од тога часа је несретна Јулија само вребала прилику. И тако једнога дана, кад је Ромео, мимо Јулијино очекивање, сувише рано дошао из поља и горопадно заискао да једе, дошло је до окршаја и међусобних пребацивања и том приликом је измењено узајмице неколико туцета удараца песницом и варјачом. Трагови тих удараца јасно се огледали на модрицама идеалног лица Јулијиног и на расцепљеном челу озбиљнога, мушкога Ромеа. Суду је сад остало да изрече, на чијој је страни правда и ко ће коме да плати као отштету, како за љубавну неверу тако и за последице окршаја, пет форината, или да се званично изразимо, седамдесет и пет сребрних копјејака. Здраву духовну језгру глупиначког суда још није окужио отровни дах занадни, те тако, мрзећи из дубине душе еманципацију женскиња, као нешто сасвим противно идиличним својствима словенским, суд даде прву реч Ромеу а овај, метнувши руку на расцепљену главу, стаде овако беседити: — Славни суде! Та куја већ одавно ми не да мира. Дођем ја к'о поштен човек на вечеру, а она мени: „Битанго", вели, „господар још у пољу, а ти се већ довук'о? Хоћеш", вели, „да се завучеш за пећ, па да памигујеш на ме?" А ја, верујте, нисам никад на њу намигивао, већ откако ме видила, да сам Јагни из двора помогао извући ведро из бунара, од то доба зло на мене. Бацила ми чинију на сто, мал' се јело није просуло, а после не даде ми ни да једем с миром, већ заопуцала: „Погани једна, неверо, обешењаче, суфрагане један!" Тек кад ми рече „суфрагане", ја њу по лабрњи, знате, било је у љутини, а она мене варјачом по глави... Ту се већ идеална Јулија није могла да уздржи, већ стиснувнга песницу и пруживши је под нос Ромеу, закрешти: '— Лажеш! лажешј^шк«аЦ^ЈГајеш као псето. Затим пустила вољу, почела грозне сузе лити и <^^а^^«^^те\ноче да говори:

— Славни суде! Тешко мени, јадници, до Бога милога! Није истина, да сам га видила с Јагном на бунару, ослепили обоје! Неверниче, велим му, колико си ми пута говорио, да ме волиш, да би ме чисто појео од милине. Црк'о да Бог да, занемио за увек! Нисам га ударила варјачом, него само ивером. Сунце још високо, а он се дошуњао из поља, па хоће да ждере. Ја му лепо велим: обешењаче један, господар у пољу а ти већ докасао! Али суфраган нисам му рекла, Бога ми, нисам! Тристага... На то кнез позва оптужену на ред, приметивши јој у облику питања: — Хоћеш ли ти језик за зубе, вештицо једна? Настала тренутна тишина; суд почео да кроји пресуду и — да нежна осећања према ситуацији! пет форината није платила ниједна странка, али тек да суд одржи свој углед и за равнање свима љубавним паровима у Глупинцима, осуди оптуженике још на двадесет и четир сахата целуларног затвора и да плате „на канцеларију" свако по једну рубљу У сребру. Од Ваха Рехња и Башке Жабјанке „на канцеларију" педесет копјејака, запише господин Золзикјевич. После тога је била скупштина затворена. Господин Золзикјевич одмах устао, повукао чакшире, пешчане боје, горе а љубичасти прслук доле. II одборници хтедоше већ да се разилазе, већ се машали за чапке и бичеве, кад ал се изненада врата, која су била после навале прасаца затворена, нагло широм отворе и на њима се укаже Репа, таван као ноћ, а за њим Репина и гаров. Репина била бледа као крпа: на лепим, нежним јој цртама огледала се туга и очајање, а у великим, црним очима светлуцале сузе, сливајући се иолако низ образе. Рена упао смело, поносито дигао главу, али кад је спазио цели суд, одмах је изгубио „присуство духа" и доста тихим гласом поздрави: —• Хваљен Исус! — На веке векова! — одговорише у глас одборници. — А шта ви хоћете? — запита строго кнез, који се у први мах збунио, али је већ дошао к себи. — Имате л' какву тужбу? Јесте л' се потукли, шта ли? На велико чудо умеша се писар: — Пустите их нека говоре. Репа поче: — Славни суде... Нека славни .. . — ћути! ћути! — прекиде га жена — дај, да ја говорим, а ти седи с миром. Затим отаре кецељом сузе и нос и уздрхталим